Dan ustanka je državni praznik

Tog dana, 7. jula 1941. godine, Žikica Jovanović Španac, politički komesar Rađevske čete Valjevskog partizanskog odreda, u selu Bela Crkva nedaleko od Krupnja, na vašaru na Ivanjdan ispalio je prvi metak i tako označio početak ustanka u Srbiji protiv nacifašističkog okupatora i njegovih domaćih saradnika.

Uoči osamdeset i druge godišnjice obeležavanja Dana ustanka razvile su se i polemike da li bi on trebalo da ima status državnog praznika ili pak ne. Drugim rečima, da li bi taj status trebalo da se obnovi s obzirom da se 7. jul obeležavao kao državni praznik sve do 2001. godine.

Ono što je sasvim izvesno je to da je 7. jul jedan od najznačajnijih datuma u istoriji Srbije i to što je svojevremeno prestao da bude državni praznik je velika nepravda.

Očigledno je da je 7. jul izgubio status državnog praznika jer je ustanak pripremila i narodnooslobodilačku borbu vodila Komunistička partija Jugoslavije pa se verovatno smatralo da ima „ideološki karakter“. Istorijska je činjenica da je KPJ predvodila partizanske jedinice kao i da je to bio jedini antifašistički oslobodilački pokret na teritoriji Srbije i Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.

Ta činjenica se nikako ne može izbrisati a komunistima niko ne može osporiti da su rodoljubi koji su se sa svim drugim antifašistima borili za oslobođenje zemlje i isterivanje agresora. Shodno tome 7. jul nije nikakav „ideološki“ već narodni praznik zbog čega bi trebalo da bude i državni.

Aktuelne naprednjačke vlasti u Srbiji često naglašavaju svoju antifašističku orijentaciju, ali ne pokazuju ni najmanju volju da tom prazniku vrate status državnog.

Pored toga, na centralnoj manifestaciji obeležavanja 7. jula primetno je odsustvo predsednika Republike Aleksandra Vučića kao i premijerke Ane Brnabić. Tako je ove godine na tom skupu u Krupnju govorio Zoran Antić, državni sekretar Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Po svemu sudeći, vlasti u Srbiji iz nekoliko razloga ne žele da Dan ustanka ponovo bude državni praznik. Prvi je taj što su ga organizovali komunisti, a za vladajuću opciju, i to u velikom broju, glasaju antikomunisti uglavnom desničarske orijentacije.

Drugi je, što se u javnosti mogu čuti mišljenja da 7. jul ne treba ni obeležavati jer je „tog dana Srbin pucao na Srbina“ (aludira se na to što je Žikica Jovanović Španac pucao na dvojicu žandara). Istine radi, tog dana nije bilo nikakvog „bratoubistva“ već je rodoljub pucao na saradnike okupatora koji su došli da spreče da se narod poziva na ustanak protiv zavojevača.

Treći razlog je pokušaj da se umanji značaj 7. jula zbog perfidne rehabilitacije kolaboracionista iz redova četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu. Naime, i pristalica te ideologije među glasačima Srpske napredne stranke ima dosta.

S druge strane, s obzirom na to da je 7. jul jedan od najznačajnijih događaja u istoriji srpskog naroda, neophodno je da mu se vrati status državnog praznika i bilo čije ideološke predrasude i neistine tome ne smeju da stanu na put.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.