Divljaci

Razlog je taj što su većina taksista pošteni radni ljudi sa kojima se može komšijski popričati o svemu, od sporta do politike.

Upravo sam od taksista sa kojima sam komunicirao dobio desetine saveta tokom vožnje da nikada ne sedam u vozilo „divljeg“ taksiste. Moj drugar koga neću imenovati verovatno je jedan od retkih informisanih koji je u par situacija noću kada nije imao alternativu sebi dozvolio taj „luksuz“. Ali on je visok i krupan i živi u radničkom naselju gde „divljačke fore“ ne prolaze pa je u svakoj od tih situacija dao novca koliko vožnja košta a ne koliko je vozač automobila bez taksimetra rekao da treba da plati. Međutim, oni koji nisu krupni često se susreću sa neprijatnim situacijama da im „divljaci“ za vožnju od Brankovog mosta do Terazija drsko traže neverovatnu sumu od 5.000 dinara. Nedavno je Beograđane šokirala informacija da je „divljak“ mladom Indusu za vožnju od Sajma do Skadarlije tražio sedam hiljada dinara, a kada je ovaj to odbio, još ga je i brutalno prebio, zbog čega je nesrećni mladić završio u Urgentnom centru. Postavlja se pitanje šta nadležni, a to su u prvom redu policija i komunalna policija, rade da suzbiju osiono ponašanje „divljih“ taksista. Naime, evidentno je da su na njihovoj meti prvenstveno strani turisti. Strani turisti svakako nisu naivni i lako „provale“ kada neko želi da ih prevari. Zbog bahatog ponašanja „divljih“ taksista strani turisti koji ostavljaju dosta novca u Beogradu mogu da se odluče da ga nikad više ne posete, odnosno da to preporuče i svojim prijateljima. Dakle nadležni i te kako imaju i ekonomske a ne samo zakonske i moralne razloge da reaguju i spreče teror „divljaka“ koji su poznati i po tome što stvaraju mnogo problema i svojim kolegama koji imaju uredne dozvole za rad. Ono što je simptomatično jeste da u centralnim beogradskim ulicama koje su pune stranih turista i kafića i klubova koje posećuju bogatiji Beograđani na mestima koja nisu taksi stajališta i na kojima parkiranje automobila nije dozvoljeno redovno svakog dana stoji po nekoliko „divljih“ taksi vozila. Pošten građanin svakako mora da se zapita da li je to moguće bez veza u policiji. Takođe postavlja se pitanje zašto je u centru Beograda redovna situacija da komunalni policajci intervenišu i traže dozvole prodavcima cveća dok 100 metara dalje ignorišu „divlje“ taksiste kojih, što bi omladina rekla, „ima“. Možda je razlog u tome što je lakše izigravati „autoritet“ pred bakom koja „valja“ cveće nego pred nabildovanim dvometrašem koji sebe smatra „taksistom“. U svakom slučaju nelegalni taksisti su veliki problem u Beogradu i nadležni su dužni da na adekvatan način zaštite građane i turiste od njihove samovolje i bezobrazluka.