Francuski primer bunta

Prema procenama Generalne konfederacije rada (CGT) u četvrtak je protiv povećanja starosne granice za odlazak u penziju demonstriralo čak 3,5 miliona ljudi. Policija je saopštila da je tokom nasilnih uličnih protesta tog dana, koje izazivaju ultralevičarske grupe u prvom redu anarhisti, privedeno 457 osoba dok je u incidentima povređen 441 policajac.

Svako ko je pogledao bar jedan video snimak socijalnih protesta u Francuskoj mogao je da primeti da je u obračunu sa demonstrantima policija brutalna.

Pojedine marksističke grupacije su ono što se danas dešava širom Francuske po prvi put od 1968. godine nazvale mogućom „predrevolucionarnom situacijom“, terminom kojim antisistemska levica u svojim procenama inače veoma pažljivo barata.

Dok u Francuskoj milioni protestuju protiv namere vlasti da produži radni vek za dve godine u Srbiji su u proteklih nekoliko godina lobisti krupnog kapitala „učeno“ objašnjavali da je kod nas granicu za odlazak u penziju potrebno povećati na 67 godina i ukoliko do toga ne dođe „moraće da se smanjuju penzije“.

Pojavom globalne ekonomske krize usled pandemije korona virusa i rata u Ukrajini zagovornici takvih teorija su utihnuli, naročito sada kada se odvijaju masovne demonstracije u Francuskoj, ali je izvesno da će doći trenutak kada će nastaviti sa svojom kampanjom.
To znači da i sindikati u Srbiji treba da se pripremaju za organizovanje protesta kojim bi sprečili takve namere.

Nije samo eventualna težnja vlastodržaca i poslodavaca da se podigne prag odlaska u penziju stvar zbog koje bi sindikati i radnici u našoj zemlji trebalo da slede primer svojih francuskih kolega.

Antiradnički Zakon o radu, besramno niska minimalna zarada, dualno obrazovanje koje omladinu pretvara u nadničare, ponižavajući rad nedeljom za trgovce, činjenica da više od polovine zaposlenih u zemlji radi za platu do 60 hiljada dinara, visoke cene životnih namirnica samo su neki od razloga zbog kojih bi u Srbiji trebalo da se odvijaju masovni socijalni protesti.

Ipak, socijalnog bunta u zemlji u kojoj su plate i stopa zaposlenosti među najnižima u Evropi ipak nema. Zašto je to tako stvar je za ozbiljnu analizu. Ono što je izvesno je to da oni koji bi proteste trebalo da povedu, a to su u prvom redu sindikati, smatraju da za njih neće biti dovoljno zainteresovanih te da zbog toga neće dati rezultate.

Ono što se gubi iz vida je da je svaki početak težak, da je za dobro organizovane proteste potrebna, agitacija i mobilizacija a ne samo objektivna situacija. Nekada ni milion ljudi na ulici nije garant uspeha, ali sa druge strane samo disciplinovana, uporna i odlučna borba može očuvati radna prava koja će u uslovima ekonomske krize vlast naklonjena krupnom kapitalu sve više napadati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.