Godina socijalnih pobuna

Ako uporedimo njen iznos sa iznosom minimalne potrošačke korpe, a to je 51.000 dinara, lako se da zaključiti da zaposleni u Srbiji koji primaju minimalne zarade svojom platom neće moći da podmire ni najosnovnije životne potrebe.

S obzirom da jedan broj radnika već prima zaradu u iznosu od oko 40 hiljada dinara a da poslodavci u našoj zemlji ne uobičavaju da podižu i ostale zarade u osetnijem iznosu kada su to u obavezi zbog rasta minimalne cene rada, armija koja prihoduje minimalac od Nove godine brojaće čak pola miliona od ukupnog broja zaposlenih u Srbiji.

Tome treba pridodati da jedna trećina od svih zaposlenih u našoj zemlji radi za plate koje su manje od 50.000 dinara a da polovina radno angažovanog stanovništva mesečno zarađuje do 56 hiljada dinara, što je inače iznos najčešće plate u Srbiji.

Koliko je sve nabrojano malo, jasno se vidi iz podatka da zvanična prosečna zarada u Srbiji iznosi oko 75.000 dinara. U praksi to znači da je socijalna situacija toliko loša da najveći broj zaposlenih u Srbiji ne može da dostigne primanja čak ni u visini statistički određene prosečne zarade.

Do pre neki dan Srbija je bila suočena sa štrajkom rudara u preduzeću za eksploataciju uglja „Resavica“, koji su obustavili rad nezadovoljni što im plate ne prelaze iznos od svega 65.000 dinara mesečno.

Od 1. januara povećaće se cene struje i gasa kako za domaćinstva tako i za privredu. Preduzetnici nemaju nameru da profit koji ostvaruju trpi zbog toga pa će podići cene svojih proizvoda i usluga, što će pojačati inflatorni udar i dodatno opteretiti kućni budžet i smanjiti životni standard stanovništva.

Shodno izrečenom, potpuno je jasno da u novoj godini, kada je reč o socijalnim pitanjima, nema povoljnih vesti za ljude koji žive od svog rada. Naprotiv. Teška ekonomska situacija u kojoj se nalaze za njih će postati još teža. Zbog toga, veoma lako, 2023. može postati godina masovnih socijalnih pobuna u Srbiji.

Dok se širom Evrope, u zemljama poput Francuske, Velike Britanije, Belgije, odvijaju veliki socijalni protesti usmereni ka suzbijanju negativnih efekata ekonomske krize, u Srbiji takvih demonstracija još uvek nema.

Razlog za nepostojanje socijalnog bunta pak nije oličen u objektivnim okolnostima već u takozvanim subjektivnim faktorima. To što je prisutno nezadovoljstvo masa istovremeno ne znači da postoji i nekakva „kolektivna svest“ koja će ih povesti u borbu za ostvarivanje njihovih egzistencijalnih ciljeva.

Taj zadatak je rezervisan za organizacije kakvi su sindikati i radnička udruženja. Na njima je da artikulišu nezadovoljstvo radničke klase i organizuju proteste u cilju poboljšanja njenog materijalnog položaja.

Za tako nešto je važno shvatiti da je socijalna borba najvažnija od svih te da kao takva ne može biti podređena bilo kojoj drugoj akciji ma koliko ona nužna bila. Drugim rečima, sve druge borbe moraju biti integralni deo osnovne, a to je socijalna borba. Samo se tako mogu dostići socijalna pravda i jednakost, osnova za sve druge ljudske slobode.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.