I bogati plaču

Kao svaki film tog socijalno angažovanog autora, koji sam imao prilike da gledam, i ovaj mi se veoma svideo. Priča prati život glavnog junaka nakon što je doživeo infarkt. Doktori mu ne dozvoljavaju da se vrati na posao a privatna kompanija koju je angažovala država da procenjuje da li je korisnik bolovanja sposoban za rad ili ne, ocenila ga je sa nedovoljno bodova za dobijanje invalidnine za period u kome nije sposoban za rad. Drugim rečima, američka privatna kompanija koju je angažovala britanska država zaključila je da je čovek koji je imao srčani udar “zabušant” koji može da radi. Zbog toga Danijel Blejk mora da se prijavi na biro rada kao nezaposlen i da prođe razne birokratske procedure kako bi dobio novčanu naknadu za status u kome se nalazi. Blejk upoznaje i mladu samohranu majku sa dvoje dece koja se upravo doselila iz Londona i bezuspešno traži posao. Glavni junak pored nedaća sa kojima se suočava čini sve kako bi mladoj nezaposlenoj ženi i njenoj deci olakšao težak život u nemaštini.

Louč na maestralan način kritikuje državnu oholost da “štedi” na najosetljivijim pitanjima kao što su sistem zdravstvene i socijalne zaštite a sve to samo zato da ne bi morala da krnji profit uticajnog krupnog kapitala. Žestoko ismevajući neoliberalni ekonomski koncept i težnju kapitalističke države da bude servis bogatih a ne građana, Louč je pobrao aplauze pravdoljubive javnosti. NJegov film je toliko dirnuo probranu elitističku publiku u Kanu (gde je osvojio “Zlatnu palmu”) da je suze ronila zbog tužne sudbine protagonista Loučeve priče. Te suze boagatih posetilaca prestižnog filmskog festivala podsetile su me na opasku Lava Tolstoja o gospođici koja tuguje za ubijenim piletom ali sat kasnije u slast će pojesti supu i batak. Poput pomenute gospođice i kanska bogataška publika je po završetku festivala nastavila da saučestvuje u nanošenju bola ljudima poput Danijela Blejka i njegovih prijatelja. Druga stvar koja mi je privukla pažnju nakon gledanja filma je porazan podatak da ako vlastodršci u Britaniji tako ponižavajuće postupaju sa dobro organizovanom radničkom klasom šta onda da očekuje naša u Srbiji. Socijalna davanja ma koliko bila mala su ogromna u odnosu na ona koja dobijaju nezaposleni u Srbiji a standard radnih ljudi je daleko lošiji od onog u Britaniji.

Suština je u tome da britanskim radnicima establišment nikad ništa nije dao već su se sami izborili za “povlastice” upornom borbom. U uslovima ekonomske krize krupni kapital pokušava da sačuva svoje privilegije preko grbače “niže klase”. Srpski radnici u borbi za egzistenciju moraju se ugledati na kolege u Britaniji a valjda ćemo i mi jednog dana dobiti reditelja kome je pravda interesantnija od primera radi, ekranizacije romana Mir Jam.