Iskra iz koje će buknuti plamen

Objektivna situacija je takva da je analiza Bakića po tom pitanju potpuno ispravna. Naime, činjenica je da nijedna politička grupacija levo od socijaldemokratske opcije nema dovoljno snage da samostalno nastupi na izborima.

Razlog je, pre svega, rigidni izborni zakon koji, u najvećoj meri iz finansijskih razloga, antikapitalističkoj levici otežava učešće u izbornoj trci.

To je bio slučaj i u decembru prošle godine. Dok je deo levice, svestan sopstvene nemoći, izbore bojkotovao drugi je ipak uspeo da pronađe način da na njima učestvuje i tako dobije prostor za širenje svojih ideja.

Tako su Udruženi sindikati Srbije “Sloga”, koji ne skrivaju svoju levičarsku orijentaciju, i Politička platforma Solidarnost na izborima učestvovali na listi koalicije Srbija protiv nasilja.

Nova komunistička partija Jugoslavije i Savez komunističke omladine Jugoslavije su pak svoje kandidate istakli na listi Ruske stranke.

Dakle, deo levice se taktički odlučio da nastupi na listama centrističkih ili antiglobalističkih stranaka, sa kojima po određenim pitanjima ima slično mišljenje.

S obzirom na to da, prvenstveno usled objektivnih razloga, nijedna od antikapitalističkih levičarskih organizacija u datom trenutku nije u stanju da formira sopstvenu izbornu listu akciono jedinstvo, koje podrazumeva stvaranje širokog fronta i okupljanje oko zajedničkih imenitelja, se prosto nameće kao jedino rešenje.

Takođe, s obzirom na to da je u osnovi levičarske ideologije borba za socijalnu pravdu ona se ne može sprovesti na adekvatan način bez saradnje sa sindikatima i drugim radničkim organizacijama.

Kao i svugde u svetu i u Srbiji je antikapitalistička levica raznorodna. Shodno tome, da bi se ostvarilo akciono jedinstvo, potrebno je odbaciti sve razlike i okupiti se oko pitanja u kojima su stavovi identični ili slični.

Međutim, situacija na srpskoj političkoj sceni je takva da ni tako objedinjena levica, još uvek nedovoljno prepoznatljiva u javnosti, ne bi mogla da garantuje da će ispuniti sve zahtevne procedure koje nalaže izborno zakonodavstvo.

Taj problem se može prebroditi stvaranjem fronta sa svim aktivnim sindikalnim centralama u zemlji i zajedničkim nastupom na izborima. Sindikati imaju članstvo, i samim tim infrastrukturu koja bi omogućila pribavljanje dovoljnog broja potpisa kako bi se lista kvalifikovala za učešće na izborima.

Nesporna pitanja oko kojih sindikalci i levica mogu da se okupe su povećanje minimalne zarade, zabrana rada nedeljom za trgovačke radnike, ukidanje dualnog obrazovanja, uvođenje potpuno besplatnog studiranja, povećanje poreza na profit poslodavcima koji bi se usmeravao na jačanje socijalne i zdravstvene zaštite kao i školstva, borba protiv privatizacije koja dovodi do gubljenja radnih mesta i što je veoma važno za promenu antiradničkih zakona o radu i štrajku.

Front levice i sidnikata bi bio prvi korak, odnosno simbolično bi predstavljao stvaranje “iskre iz koje bi buknuo plamen”.

Biračko telo takve opcije, u prvom redu je to radnička klasa, evidentno postoji i sasvim je prirodno da i ono ima svoju agendu u parlamentu.