Jalove subvencije – kurs koji ekonomiju Srbije vodi u sunovrat

Nadležni u Srbiji su sa kompanijom Mitros Fleischwaren u prvom kvartalu 2015. godine zaključili ugovor o državnim investicijama u vrednosti od 5,8 miliona evra uz obavezu da austrijski poslodavac u fabrici u Sremskoj Mitrovici zaposli novih 300 radnika.

Inače, Gierlinger holding nije prvi strani poslodavac u Srbiji koji je uzeo subvencije od države da bi posle isteka ugovornih obaveza obustavio proizvodnju i zaposlene ostavio na ulici bez radnog mesta. Na žalost, osnovane pretpostavke su da neće biti i poslednji.

Primer Gierlingera, a prethodno turskih Džinsija i Berteks tekstila, italijanskog Geoksa jasno ukazuju na besmislenost i kratkovidost strategije Vlade Srbije da strane i domaće privatne poslodavce motiviše da investiraju tako što im iz državne kase daje subvencije za zapošljavanje. Epilog je da se na taj način novcem građana Srbije obezbeđuju plate radnicima, da poslodavac zaposlenima isplaćuje ili minimalac ili niske zarade i da zahvaljujući subvencijama vlasnik kapitala ostvaruje unosne profite.

Nakon što obaveza države da finansira plate zaposlenih prođe pojedini strani poslodavci se odlučuju da zaustave proizvodnju i traže nova tržišta sa jeftinom radnom snagom kako bi ostvarili ekstra profit. Na taj način, investitori pune svoje džepove i kapital iznose iz zemlje a radnici u Srbiji ostaju bez posla u uslovima globalne ekonomske krize.

Nadležni u Srbiji su sa kompanijom Mitros Fleischwaren u prvom kvartalu 2015. godine zaključili ugovor o državnim investicijama u vrednosti od 5,8 milion evra uz obavezu da austrijski poslodavac u fabrici u Sremskoj Mitrovici zaposli novih 300 radnika.

Inače, Gierlinger holding nije prvi strani poslodavac u Srbiji koji je uzeo subvencije od države da bi posle isteka ugovornih obaveza obustavio proizvodnju i zaposlene ostavio na ulici bez radnog mesta. Na žalost, osnovane pretpostavke su da neće biti i poslednji.

Primer Gierlingera, a prethodno turskih Džinsija i Berteks tekstila, italijanskog Geoksa jasno ukazuju na besmislenost i kratkovidost strategije Vlade Srbije da strane i domaće privatne poslodavce motiviše da investiraju tako što im iz državne kase daje subvencije za zapošljavanje.

Epilog je da se na taj način novcem građana Srbije obezbeđuju plate radnicima, da poslodavac zaposlenima isplaćuje ili minimalac ili niske zarade i da zahvaljujući subvencijama vlasnik kapitala ostvaruje unosne profite.

Nakon što obaveza države da finansira plate zaposlenih prođe pojedini strani poslodavci se odlučuju da zaustave proizvodnju i traže nova tržišta sa jeftinom radnom snagom kako bi ostvarili ekstra profit.

Na taj način, investitori pune svoje džepove i kapital iznose iz zemlje a radnici u Srbiji ostaju bez posla u uslovima globalne ekonomske krize.

Ne samo čašćavanjem subvencijama već i propisivanjem niskih poreskih stopa za strane investicije, određivanjem iznosa minimalne zarade koja je ispod vrednosti minimalne potrošačke korpe i donošenjem brojnih antiradničkih zakonskih rešenja aktuelna vlast jasno demonstrira da je serviser interesa krupnog kapitala a ne građana Srbije.

Upravo zbog toga nastavlja da tvrdoglavo insistira na pogubnom neoliberalnom ekonomskom konceptu čiji rezultati pokazuju da Srbija spada u red zemalja sa najnižim platama i najvećom stopom nezaposlenosti u Evropi.

Pokazalo se da orijentacija koja podrazumeva da se funkcionisanje privrede u potpunosti zasniva na stranim investicijama, podsticanju mita o “superiornosti” privatnog kapitala i finansiranju infrastrukturnih projekata iz međunarodnih kredita predstavlja potpuni promašaj.

Shodno tome, taj kurs koji ekonomiju Srbije vodi u sunovrat što pre treba promeniti i doneti mere za njen održivi razvoj i napredak. Zarad tog cilja, potrebno je poslušati struku i uraditi ono što vlast ne čini a to je pokrenuti proces reindustrijalizacije.

Samo formiranje velikih privrednih sistema može obezbediti nesmetan rad malih i srednjih preduzeća.

Potrebno je stvoriti i nacionalnu investicionu banku koja bi finansirala projekte domaće privrede i tako joj omogućiti da nesmetano posluje i obezbeđuje redovne plate za svoje zaposlene.

Kada je pak reč o subvencijama, njih bi trebalo ukinuti a fabrike iz te kategorije koje su ostale bez vlasnika da preuzme država i nastavi sa procesom proizvodnje u njima. Sredstva koja se izdvajaju za subvencije treba usmeriti ka školstvu, zdravstvu i socijalnim davanjima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.