Jedan je Tavamba

Komentarisao se Zvezdin nesrećni poraz od favorizovanog Arsenala golom u finišu nakon što je jedan igrač „crveno-belih“ isključen iz igre kao i činjenica da Partizan nije uspeo da probije bunker albanskog Skenderbega u Elbasanu. U seriji raznoraznih komentara na tu temu privukla mi je pažnju izjava centarfora Partizana Leandra Tavambe. Nakon najslabije partije koju je pružio u dresu Partizana kamerunski napadač je za Mozzart sport izjavio sledeće: „Nisam mogao ništa. Trener je imao razlog da me zameni. Još u prvom poluvremenu. Da je to uradio ne bih se naljutio, jer se moj fudbal dosta oslanja na snagu i ako nju ne mogu da koristim zbog rizika dobijanja drugog kartona, onda ne mogu ni da igram kako bi trebalo. Zato su igrači Skenderbega lako mogli da mi oduzimaju lopte. To je glavni razlog zbog kojeg sam tužan.“ Ovom brutalno iskrenom izjavom Tavamba je što bi omladina rekla „objasnio“. Malo je sportista koji bi se na ovakav način „posuli pepelom“ i priznali da su bilo šta pogrešili. Većina Tavambinih kolega bi našla bar 10 razloga zašto im „nije išlo“, neki bi konstatovali da im nije „jasno šta se desilo“, ali gotovo niko ne bi ni pomislio da okrivi sebe za lošu igru. Ono što svakog iskrenog navijača koji je spreman da kliče svom klubu i kada gubi dovodi do ludila je indolentnost trenera i igrača koji se pod izgovorom da je „i poraz deo sporta“ praktično ponašaju kao da se ništa nije desilo. Takve stvari navijače dodatno frustriraju posle lošeg rezultata. Jedina stvar koju verni navijači traže je iskreno izvinjenje zbog lošeg rezultata i smislenu analizu igre koja će ih obodriti pred nove izazove. Upravo je to Tavamba izveo na maestralan način i ušao u srca svih simpatizera Partizana. Pokazao je da je iskrena i konstruktivna samokritika najbolja odbrana i opravdanje kao i siguran način sticanja poverenja i poštovanja.

Mnogi sportski radnici u Srbiji a među njima i oni u Partizanu bi mogli da uče od Tavambe kako ne nervirati navijače i dostojanstveno prihvatiti odgovornost za loše rezultate. Jedan od njih je svakako aktuelni šef stručnog štaba FK Partizan Miroslav Đukić, koji je svojevremeno izjavio da je otprilike normalno ne pobediti Napredak ili Čukarički. Uz dužno poštovanje prema te dve ekipe kao i svim drugim u našoj Superligi Srbije svaki ishod sem pobede Partizana i Zvezde u mečevima sa ostalima (sa donekle izuzetkom novosadske Vojvodine) smatra se kiksom. Isto tako od Tavambe treba da uči i sportski direktor fudbalskog pogona „crno-belih“ Ivica Iliev, koji kada dovede igrača u Partizan, obavezno ga proglasi „vanserijskim“ (primera radi Nikola Đurđić ili Sejduba Suma), a onda kada ne pokaže šta se očekuje od njega, smatra da ima pravo da prvi „baci drvlje i kamenje“, ali bez reči kritike na svoj račun kao najodgovornije osobe za dovođenje tog fudbalera. Od Tavambe iako je stariji od njega mnogo može da nauči i trener košarkaša Partizana Miroslav Nikolić, koji ima običaj da poraze svog tima pravda „mladošću tima“ ignorišući činjenicu da ima svega dvojicu igraća mlađih od 20 godina.

Da se iskrenost i samokritika isplate najbolje potvrđuje upravo to što su navijači Partizana gromoglasnim aplauzom pozdravili Tavambin ulazak u igru sa klupe i pogodak u meču sa Bačkom odigranim prekjuče na stadionu Partizana. I na kraju, veoma je važno naglasiti da ovaj tekst nema za cilj sportsku analizu, već predstavlja plezir ljudskom poštenju i veličini.