Jednokratna milostinja

Podsećanja radi, svi penzioneri u Srbiji će 30. novembra dobiti jednokratnu pomoć u iznosu od 20.000 dinara. Dan kasnije novčanu pomoć u iznosu od 10.000 dinara dobiće oko 170.000 korisnika socijalne pomoći, a pravo na isti iznos po ovoj osnovi imaće i slepe i dementne osobe kao i stariji građani sa neizlečivim bolestima, njih oko 51.000 hiljada.

Ne treba biti ekonomski ekspert da bi se došlo do zaključka da te mere Vlade, s obzirom na iznos novčane pomoći koji je spremna da izdvoji, ne mogu ne da suzbiju već čak ni da “okrnje” negativne efekte ekonomske krize.

U situaciji u kojoj su prosečne penzije niže od minimalne potrošačke korpe, iznos socijalne pomoći za četvoročlanu porodicu ne prelazi sumu od 21.810 dinara, da je stopa inflacije dvocifrena, a struja i gas za domaćinstva su poskupeli, takođe su povećane akcize na određene proizvode, dok je cena dizela rekordno visoka, pomoć koju je Vlada spremna da izdvoji je nedovoljna da se poboljša životni standard građana, osim trenutno.

Potpuno je jasno da su penzije i socijalna pomoć u Srbiji nepristojno niske a osnovni razlog za to je što se budžetska sredstva troše ne kako bi se unapredio životni standard stanovništva već kako bi se krupnom kapitalu obezbedila što veća zarada.

Dokaz za to su izuzetno niski porezi na profit investitora, subvencije poslodavcima koji radnicima isplaćuju minimalac i odlaze iz Srbije čim ostanu bez državnih podsticaja, oslobađanje preduzetnika od obaveza plaćanja niza dadžbina prema državi kao i razvijanje potpuno nepotrebnih a skupih projekata poput nacionalnog fudbalskog stadiona u zemlji sa izuzetno niskim platama i visokom stopom nezaposlenosti.

Umesto što penzionerima i socijalno ugroženim građanima vlast deli jednokratnu milostinju potrebno je osmišljavanje i sprovođenje učinkovitih mera kako bi se omogućila njihova egzistencija koja je posebno ugrožena u uslovima globalne ekonomske krize.

Da bi se te mere sprovele potrebno je da budžet raspolaže sa dovoljno sredstava za socijalna davanja i razvoj politike masovnog zapošljavanja.

Dok god novac iz budžeta odlazi na pomoć krupnom kapitalu i vraćanje stranih kredita socijalna davanja će biti “poslednja rupa na svirali” u državnoj kasi. To znači da će socijalno ugrožene kategorije i dalje živeti na ivici egzistencije.

Osnovni uslov da se stvar promeni je sprovođenje procesa reindustrijalizacije, stvaranje državnih holdinga i nacionalne razvojne banke za finansiranje projekata domaće privrede.

Na taj način bi se smanjila stopa nezaposlenosti, povećale plate i obezbedila značajna budžetska sredstva koja bi garantovala dostojanstvene penzije i adekvatnu pomoć za socijano ugrožene.

S obzirom na to da se kod nas država ponaša kao servis interesa krupnog kapitala a ne građana preko potrebno povećanje socijalnih davanja se neće ostvariti bez adekvatnog pritiska javnosti, u prvom redu sindikata, penzionerskih i potrošačkih udruženja kao i radničkih organizacija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.