Junaci nikom ponikoše

Prema izjavama očevidaca nasilnik je žrtvu napao bez razloga, odnosno prebijanju nije prethodila bilo kakva rasprava ili svađa. Ono što je svakako najšokantnije i najporaznije je da se bestijalni napad odigrao u punom autobusu ali niko od putnika nije ni pokušao da pomogne svom sugrađaninu S. M. Štaviše, vozač koji se medijima predstavio imenom i prezimenom je izjavio da mu je napadač poznat jer je i ranije u autobusu broj 65 atakovao na putnike. Potpuno je neverovatno da je vozaču u redu da da izjavu medijima ali mu na pamet nije palo da zaustavi vozilo tokom napada, zatvori sva vrata kako napadač ne bi mogao da pobegne i tasterom koji poseduju svi majstori GSP vozila pozove pomoć. U redu reč je o tasteru za pomoć vozačima ali to ne isključuje mogućnost da ga treba upotrebiti kako bi se sprečilo da neko ni kriv ni dužan ne završi u Urgentnom centru, gde je na kraju ukazana pomoć S. M. Nije samo vozač 65 demonstrirao građansku nesolidarnost. To su takođe učinili i putnici koji na bilo koji način nisu pokušali da zaustave grubijana. Neki od njih su se medijima pravdali time da se plaše napadača. Sasvim je normalno u današnje vreme plašiti se u takvim situacijama jer napadač uvek može da bude naoružan i da krene na one koji se umešaju ali nije nikakva mudrost reći da 50 putnika ne bi imalo problem da savlada jednog. Nekada je i povik dovoljan da siledžija ustukne. Ali hajde što niko nije hteo da izigrava heroja, to se može razumeti, međutim to što niko nije bar glasno negodovao ili mobilnim telefonom pozvao policiju ili fotografisao nasilnika kako bi ga stigla zaslužena kazna je potpuno nedopustivo i za svaku osudu. Slučaj sugrađanina S. M. pokazuje sve negativnosti i apsurde ljudske otuđenosti u metropoli. Još više boli što se sve to desilo u gradu čiji se stanovnici diče svojom solidarnošću i suprotstavljanjem nepravdi. U konkretnom slučaju nijedan od nemih posmatrača u 65 u kojoj je došlo do napada nije demonstrirao osobine kojima se Beograđani ponose. Strah ne sme da bude opravdanje za nedostatak građanske solidarnosti. Strah ne sme da bude jači od čovekoljublja i pravdoljubivosti. Osim toga, sutra na isti način na koji je napadnut S. M. može da bude napadnut svako od nas pa čak i neko od tih putnika koji su tog dana pošteđeni. Što želimo za sebe ne smemo uskratiti drugome. A svako naravno očekuje pomoć u nevolji. Građanska svest se ne iskazuje samo na rečima nego i pomaganjem sugrađaninu koji je napadnut fizički. Na žalost S. M. je bio u nevolji a pomoć nije dobio. I da zaključimo, građansku solidarnost u takvim situacijama moramo praktikovati jer je to, između ostalog, jedini način da obezbedimo i sopstvenu sigurnost.