Kafanska „pobuna“

Cene deset osnovnih prehrambenih proizvoda su od januara prošle do februara ove godine porasle za čak 24 odsto. Sve su to katastrofalne posledice udara pandemije korona virusa na ekonomiju i ratnih zbivanja u Ukrajini.

Inflacija je česta tema i privatnih razgovora, naročito u kafani. U proteklih nekoliko meseci sam dosta puta čuo a ponekada i ja izgovarao kako u centru Beograda krigla piva, sem na retkim mestima, više ne može da se popije po ceni ispod 250 dinara, giros da se pojede ispod 350 dinara, pljeskavica ispod 280 dinara niti da se naruče ćevapi u ćevabdžinici ispod 450 dinara.

Dok se ćaska u kafani napomene se i kako je minimalna potrošačka korpa 39.000 dinara a prosečna primanja većine zaposlenih u glavnom gradu Srbije ne prelaze 50 hiljada dinara. Nakon što se u društvu konstatuje da su s obzirom na visinu najčešće plate „te cene previsoke“ postavi i pitanje zbog čega se „narod zbog toga ne buni“.

Zbog čega se „narod ne buni“ mi je sasvim jasno. Jednostavno ne postoji nešto što bi se moglo nazvati „kolektivnom svešću naroda o teškom socijalnom položaju“ i samim tim ne može da se stvori spontani odgovor na napad na životni standard građana.

Neko treba da artikuliše nezadovoljstvo koje vlada kao i da organizuje nastup građana koji se nalaze u nezavidnoj ekonomskoj situaciji. To mogu da učine organizacije, odnosno u konkretnom slučaju sindikati, radnički pokreti i potrošačke asocijacije. Interes svake od njih je da se, po ovom pitanju ujedine, i koordiniranim nastupom povedu borbu građana nezadovoljnih enormno visokim cenama koje ugrožavaju njihovu egzistenciju. Zbog čega se pak to ne dešava je već legitimno pitanje za razmišljanje i rasprave.

Činjenica je da je upravo zadatak nabrojanih organizacija da dignu svoj glas protiv visokih cena koje smanjuju kupovnu moć i kvalitet života stanovništva. Između ostalog i organizovanjem demonstracija i drugih vidova protesta protiv takvog stanja. U mnogim zemljama Evrope, primera radi Grčkoj i Francuskoj, takvi protesti su česti i masovni.

Potpuno je besmisleno, primera radi, da ljudi koji vredno rade u krizi poput ove u kojoj se nalazimo siromaše a multimilijarderi poput Ilona Maska uvećavaju svoje bogatstvo. Država krupnom kapitalu raznim merama, između ostalih i subvencijama, pomaže da ostvari visoke profitne stope koje postaju još veće zakidanjem na zaradi zaposlenih.

Uglavnom građani ne mogu da očekuju da će se privatni poslodavci „smilovati“ i smanjiti enormno visoke cene. Jasno je da ne mogu da računaju ni na vlast u Srbiji koja je servis interesa krupnog kapitala a ne svog naroda. Jedino što građani učinkovito mogu da urade je da se kroz sindikate i potrošačke organizacije izbore za svoja prava. Ako, iz nekog razloga, ne mogu kroz postojeće nužno je da osnuju nove. Vreme je da se socijalna pobuna iz kafane prelije tamo gde joj je i mesto, na ulice.