Komšijsko mesto

Ja sam mu odgovorio da je reč o restoranu „stare škole“, što znači da nema prostora za bilo kakvu grešku.

Dok sam pio kafu koju sam izabrao umesto deserta razmišljao sam o tome da su takve kafane u centru Beograda sve ređe, odnosno da ih sada ima manje od deset. Evocirao sam uspomene i konstatovao da ih je nekada bilo bar duplo više. Inače, nije reč o kafanama poput onih u Skadarliji koje su namenjene boemima već mestima gde se gostima konobar obraća sa komšija, gde nema muzike a ljudi u njih dolaze da se opuste i popričaju sa prijateljima. Dakle, to su takozvane „obične“ kafane od kojih su neke zadržale izgled iz perioda real- socijalizma. Naravno, za skorojeviće koji „umiru“ za fensi prostorima, kafane poput pomenutog „Proleća“, „Mornara“ ili „Brankovine“ nemaju nikakvu draž.

Međutim, to ne znači da one nemaju klijentelu među turistima iz inostranstva. Da iznesena tvrdnja nije prazna reč novinara čija branša favorizuje takva mesta najbolje ilustruje podatak da sam baš u „Proleću“ primetio bračni par i troje dece, turiste iz Skandinavije, koji su seli u tu kafanu. Činjenica što su izabrali takvo mesto pokazuje da su naizgled „neupadljive“ beogradske kafane izazov za turiste. Ne žele baš svi oni da sede u fensi restoranima u centru, već deo njih teži da poseti i neki autentični restoran u kome se okuplja lokalno stanovništvo. Naravno, vole turisti i Skadarliju, ali tamo slušajući starogradsku muziku i priče o pesnicima boemima ne mogu da saznaju kako izgleda kafanski život prosečnog Beograđanina. A takav Beograđanin voli „obične“ kafane. Nažalost, domaći investitori slabo poznaju mentalitet turista i potcenjuju činjenicu da oni žele da osete i atmosferu Beograda iz perioda 70-ih i 80-ih a ne samo iz vremena leptir mašni i damskih toaleta tipičnih za Skadarliju. Umesto da se takva komšijska mesta neguju i pretvaraju u kafanske atrakcije koje bi upotpunile turističku ponudu Beograda, ona se gotovo u potpunosti zanemaruju a mnoga od njih i bespotrebno zatvaraju. Kao što Beograđane u Londonu interesuje da posete pab, logično je da turiste iz glavnog grada Britanije interesuje beogradski pandan, to jest kafana u kojoj se skupljaju radni ljudi nakon posla. Pored toga što se tu može upoznati sa načinom funkcionisanja „običnog“ Beograđanina, strani turista može proći i jeftinije konzumirajući ukusna jela i pića a i pohvaliti se da je znalac u pronalaženju autentičnih mesta. Svi veliki gradovi znaju da čuvaju svoju tradiciju i upravo na tome treba da radi i Beograd. Umesto kopiranja fensi trendova, turistima treba ponuditi širok špalir kafanskih stilova, pri čemu je onaj koji podseća na period sa kraja dvadesetog veka nezaobilazan.