Leto u gradu

Logična pretpostavka je da je sparina neprijatna svima. Međutim, moja zapažanja pokazuju da to uopšte nije tako. Ne računajući hronične bolesnike kojima visoke temperature nikako ne odgovaraju, građani bez zdravstvenih problema različito reaguju na vrelinu.

Primera radi, gotovo svi koji se voze gradskim prevozom i neretko se susretnu sa time da klima ne radi u velikim su problemima. To se i meni desilo pre neki dan. Klime nema, u autobusu velika gužva, svi prozori su otvoreni, ali svejedno to ne može da rashladi putnike. Žene se hlade lepezama, muškarci fasciklama, ali ni to ne pomaže. Možda će reč agonija nekom izgledati kao suviše „jak“ izraz da se opiše situacija u vozilu, ali ja zaista nisam mogao da dočekam da se autobus približi stanici na kojoj silazim. Na moju žalost prethodno je stao na semaforu. Pored autobusa u kome sam bio u drugoj traci je luksuzni crni džip. U njemu moderno obučen momak a do njega veoma lepa i besprekorno sređena devojka sa cigaretom u ruci. Za razliku od ljudi u busu u kome sam, putnicima luksuznog džipa temperatura od preko 30 stepeni nije smetala. Smejali su se i nijednim potezom nisu pokazivali da im je neprijatno. Naravno auto ima klimu, komforan je i omogućava brz prevoz od tačke a do tačke b. Nisam sebe smatrao preterano mudrim kad sam zaključio da vozač automobila sigurno ne radi u supermarketu ili kao obezbeđenje tržnog centra. Znam da su njihova primanja niska. Nije se ponašao ni kao neko ko je uzeo službena kola da bi impresionirao devojku. Sasvim je jasno da ima para. Izađoh konačno na svojoj stanici. Na ulici izmučeni ljudi od vrućine hitaju ka obližnjoj cisterni kako bi se osvežili vodom. Oni koji su tek dobili platu ili im je, nekim čudom, preostalo dovoljno do sledeće sebe časte sokom ili flaširanom vodom. Pogledom sam prešao i preko građevine u nastajanju. Kad sam video lica radnika u kombinezonima i sa šlemovima na glavama, shvatio sam da su oni istinski heroji koji rade u gotovo nemogućim uslovima. Prema propisima ne rade samo ako temperatura tog dana dostiže 37 stepeni. Naravno, nimalo im nije prijatno. NJjihov trud i pregalništvo mi je najjači argument u diskusijama sa onima koji se zanose kako je teže nešto osmisliti nego uraditi. Takvi ili nisu bili u vojsci ili su zaboravili na ono s čime su se suočavali na odsluženju vojnog roka. Nakon gradilišta nailazim na luksuzan restoran. Veoma skup. U njegovoj bašti gle čuda i pored vrućine svi veseli, razdragani, jedu i piju. Vode ozbiljne razgovore i uglavnom se smeju. Očito je da kako ćete podneti vrućinu zavisi i od klase kojoj pripadate. Evidentno je da je bogatiji slojevi podnose lakše nego sirotinja. Jedini izuzetak su đaci na raspustu koji su puni elana i željni razonode kako omladini i priliči.