Mukotrpan rad na kasi

Primetio sam da je kasirka odsutna a da je zamenjuje prodavačica sa odeljenja za suhomesnate proizvode. Red je bio duži nego inače jer prodavačica sa suhomesnatog odeljenja nije vična da brzo kuca kao kasirke. To je izazivalo nezadovoljstvo kupaca. Dok sam stajao u redu primetih da kasirka slaže proizvode koji nedostaju na police. Kad je završila sa ređanjem artikala, jedva se probivši kroz špalir mušterija koje čekaju da plate, došla je do kase kako bi nastavila sa svojim poslom.

– Jel radi druga kasa? Zašto je niste otvorili vidite li koliki je red – upitao je stariji čovek prodavačicu.

Ona mu je odgovorila da je jedina kasirka u smeni i da nema ko da radi za drugom kasom u tom trenutku.

Sutradan sam ponovo ušao u istu radnju. Opet sam čekao u dugačkom redu, opet je radila samo jedna kasa. Žena koja je bila ispred mene platila je novčanicom od 1.000 dinara.

– Nemate ništa sitnije? Joj, moraću da zatvorim kasu, nemam dovoljno novca da vraćam kusur – glasno je izgovorila vidno uznemirena kasirka.

Situacija da su ispred kase ogromni redovi i da kasirka nema dovoljno sitnog novca da vraća kusur ne predstavlja specifičnost trgovine u kojoj sam se našao već je uobičajena stvar čak i u velikim samoposlugama. Jednostavno, bez obzira ko je vlasnik trgovinskog lanca, u svojim objektima sprovodi politiku „što više prostora popunjenog robom, što manje osoblja za rad“. To je tako organizovano kako bi se ostvario što veći profit. Jedan od preduslova za to je da radi samo jedna a nikad više od tri kasirke. Kako će se zbog toga osećati zaposleni i mušterije vlasnike trgovinskih lanaca ne zanima. Takođe ih ne zanima da odrede osobu koja će se brinuti da u svakom trenutku kasirke imaju dovoljno sitnog novca za vraćanje kusura.

Ono što treba konstatovati je da ne postoji razlog ni za jedno ni za drugo. Vlasnici prehrambenih lanaca ostvaruju unosne profite, što je bio slučaj i tokom najjačeg udara epidemije korona virusa. Ljudi jednostavno po namirnice moraju da idu. Tu činjenicu drsko zloupotrebljavaju vlasnici trgovina koji kako bi više zaradili smanjuju broj osoblja u smeni. Može se čuti da teško nalaze zainteresovane za rad u trgovini. Za to su sami krivi. Razlog su bedne plate i iako neadekvatno plaćen mukotrpan rad. Ne postoji opravdanje za niska primanja i loš tretman zaposlenih u trgovini.

Činjenica je da su trgovački radnici s obzirom na zarade i obaveze koje su im nametnute među najobespravljenijim pripadnicima radničke klase u Srbiji. Stoga je dužnost sindikalnog pokreta da organizuje kampanju koja bi dovela do poboljšanja njihovog položaja. U tu kampanju bi trebalo da se uključe i kupci kroz zahteve trgovinskim lancima da povećaju broj zaposlenih. Time bi agitovali za pravednu stvar, ali bi se istovremeno i izborili da ne čekaju u dugačkim redovima.