Nejednaki u stresu

Posebnu pažnju prisutnih beogradskih sindikalaca privuklo je izlaganje psihologa Nikole Ristivojevića koji je opisao kako stes fatalno deluje na zdravlje slabo plaćenih, sindikalno nezaštićenih, na određeno vreme zaposlenih radnika koji se suočavaju sa stalnim strahom od gubitka posla. Odgovarajući na tvrdnje Ristivojevića predstavnik jedne agencije za zapošljavanje koja posluje u Srbiji je istakao da u savremenom društvu „niko više nije siguran da neće izgubiti posao i očekuje da će na jednom poslu ostati do kraja radnog veka“. Objašnjenje je da je to zbog globalizacije privrede i da je sasvim normalno i uobičajeno da stvari tako funkcionišu. Takvo tumačenje nije naišlo na odobravanje prisutnih sindikalaca koji su imali brojne primedbe na to rezonovanje. Nikola Ristivojević je u replici na briljantan način objasnio da „stres“ dobro plaćenog menadžera nikako ne može da se uporedi sa istinskim stesom slabo plaćenog radnika koji ne samo da se plaši da će otkazom ostati bez sredstava da izdržava porodicu već gubi ljudsko dostojanstvo i samopoštovanje. Beogradski sindikalci su sa odobravanjem propratili Ristivojevićevo izlaganje. Teorija o „fleksibilnosti“ zapošljavanja koja propagira da radno mesto nikom nije „zagarantovano“ predstavlja neoliberalnu floskulu nastalu pre oko 25 godina, kao nastavak Fukojamine teze o „kraju istorije“. Na naše prostore dolazi pre 15 godina a poseban elan i promociju doživljava upravo sada kada uživa podršku premijera Aleksandra Vučića koji na neoliberalni ekonomski koncept gleda sa razumevanjem i neskrivenim simpatijama. Međutim, nakon negativnih efekata ekonomske krize koju nisu izazvali „lenji radnici“ već gramzivi bankari, enormnog bogaćenja manjine i naglog siromašenja širokih slojeva, visokih profita stranih kompanija kojima država Srbija subvencioniše radna mesta, niskih plata i odredaba Zakona o radu koji je pisan po meri poslodavaca , čak i oni sindikalci koji su u to i verovali više ne kupuju priču o „fleskibilnom zapošljavanju“. Tačnije rečeno o onom obliku zapošljavanja koji vlasnicima omogućava enormni profit, menadžerima velike bonuse a sve na račun jeftine radne snage koja „fleksibilno“ može biti otpuštena i zamenjena istom takvom iz reda armije nezaposlenih. Neoliberalni teoretičari će biti prinuđeni da promene retoriku u borbi za svoju „stvar“ jer čak i uz naklonost centara moći njihove parole postaju sve neubedljivije. Da beogradski radnici postaju osvešćeniji potvrđuje i to što se ovih dana Udruženim sindikatima Srbije „Sloga“ javila grupa zaposlenih u Mekdonaldsu zainteresovanih za osnivanje sindikalne podružnice. U mojim dvadesetim neki poznanici su se hvalili zaposlenjem u „Meku“ i prilikom da napreduju u hijerarhiji a današnje generacije smatraju da treba da iskoriste svoje pravo na sindikalno organizovanje. Činjenica da su naši sugrađani sindikalci spremni da solidarno i konkretno štite prava zaposlenih treba da raduje sve dobronamerne jer je upravo to trend u svim razvijenim zemljama čije standarde želimo da dostignemo.