Orlovi slomljenih krila

Kada je u novembru prošle godine reprezentacija Srbije pobedila Portugal u gostima rezultatom 2 :1, postigavši jednu od najvećih pobeda u istoriji našeg fudbala, i time obezbedila plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru, komentarišući podvig „orlova“ isticao sam da je preduslov da Srbija na tom takmičenju postigne dobar rezultat to da igrači budu na zemlji sa obe noge.

Naime, fudbalere, stručni štab i veliki broj ljubitelja fudbala u Srbiji posle velike pobede nad Portugalom ponela je euforija da smo po sastavu jedna od najboljih reprezentacija u Evropi i da ćemo se u Kataru plasirati „daleko“ i postići značajan rezultat.

Ja sam pak bio skeptičan zbog toga što kao pažljiv pratilac fudbala i nastupa selekcije Srbije, znam da su njene pobede nad bolje rangiranim ekipama, poput Portugala, veoma retke a da se gotovo nikad ne dešavaju na strani. Shodno tome naš trijumf nad Portugalom, na koji sam veoma ponosan i mnogo se radovao zbog njega, predstavljao je veliko iznenađenje.

Zato sam i smatrao da naša reprezentacija u svojoj grupi u Kataru, koja nije bila ni malo laka, mora da bude „hladne glave“ kako bi pokazala da ima kvalitet, da prođe tu fazu u plasira se dalje. Sećam se da sam bio u manjini sa takvim stavom, te da je većina navijača u Srbiji bila uverena da će naša reprezentacija sasvim sigurno igrati bar u osmini finala.

Reakcije stručnog štaba i igrača posle eliminacije sa Svetskog prvenstva su, za mene, bile potpuno očekivane i u skladu sa mentalitetom srpskih vrhunskih sportista. Drugim rečima, izvinjenja zbog loših igara naravno da nije bilo ali nerezonska opravdanja za neuspeh po običaju nisu izostala.

U tome je najviše prednjačio selektor Dragan Stojković Piksi, koji je inače najveći krivac za eliminaciju Srbije već nakon grupne faze u prvom redu zbog odluke da odbranu čine samo tri centarhalfa što se pokazalo kao pogubno. Ono što mi je tokom učešća „orlova“ na Svetskom prvenstvu privuklo pažnju je formiranje dve navijačke grupacije sa dijametralno suprotnim rezonovanjem. Prvu čine uglavnom oni koji su ranije sa oduševljenjem prognozirali veliki uspeh Srbije na Mundijalu, zasnivajući svoj optimizam na pobedi nad Portugalom. Pripadnici te grupe su već posle poraza od Brazila promenili rezon i počeli da omalovažavaju nacionalnu selekciju.

Druga grupacija pak našu reprezentaciju shvata kao nekakav „državni projekat srpskog sveta“ što u praksi znači da je demagoški alergična na razložnu kritiku koju tretira kao „hejterstvo“ i „nedostatak patriotizma“.

Obe grupacije svojim „delovanjem“ štete interesima fudbalske reprezentaciji Srbije.

Lionel Mesi je posle poraza svog tima od Saudijske Arabije našao snage za samokritiku. Naši fudbaleri je ne izgovaraju nikad. Dok se to ne promeni ne postoje šanse da Srbija u fudbalu jednog dana bude u rangu Argentine.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.