Panker do kraja svog života

Razlog broj jedan, karta za koncert je 2.000 dinara. U uslovima bednih primanja u Srbiji izdvojiti toliku sumu nije jednostavno. Drugi razlog je taj što pank koncert podrazumeva visok stepen energije, jer si kad prisustvuješ istom ne samo gledalac već i aktivan učesnik. Treći i u mom slučaju najvažniji razlog su godine. Jednostavno, odavno više nisam omladinac i posle radnog dana punog stresa još i otići na koncert koji neće početi pre 22 i 30 je za mene, priznajem, postalo breme.

To dvoumljenje je potrajalo sve dok me nije pozvao komšija Jakov, stari panker, sa pitanjem da li da uzme karte za brata i mene za GBH jer je čuo da će se brzo rasprodati. Bez razmišljanja sam rekao „da“ i time je stvar bila rešena. Nazivati sebe pankerom a ne otići na prvi veći koncert posle korone u Beogradu je nešto što ne ide jedno sa drugim.

Kada smo se našli ispred kluba „Fest“ sve moje frustracije kako se izboriti sa svakodnevnim životnim problemima počele su momentalno da se menjaju u prkos i optimizam. Gomila pankera među kojima je bio i priličan broj mlađih „uniformisanih“ u old skul stilu, prijatelji koje nisam video ko zna od kad i naravno pivo su mi za čas promenili raspoloženje iz sumornog u vedro.

GBH su na bini bili odlični, atmosfera u publici sjajna a klinci su bili naravno najzastupljeniji kad je nastupila „šutka“. Posebnu draž je dalo to što se koncert održava u manjem prostoru pa je to motivisalo bend da izvuče iz sebe i poslednji atom snage i priseti se svojih početaka kada nisu svirali pred četvorocifrenim brojem ljudi, koje danas u bilo kom gradu, GBH može da privuče.

Tokom svirke sam se setio naziva pesme američkog hardkor pank benda 7 Seconds „Young Till I Die“. Uvek sam se poistovećivao sa poentom te numere a ona je u tome da se nikad ne treba stideti svog pravdoljubivog buntovništva zarad toga da bi od okoline bio prihvaćen kao „zreo“ i „ostvaren“.

Dok je GBH na bini „prašio“ setio sam se pankerskih vrednosti, koje sam sa vremenom pravljenjem svakodnevnih trulih kompromisa pomalo potisnuo u drugi plan, a to su da čovek mora imati principe, stav, kao i odlučnost da nikom ne dozvoli da ga tlači, kinji ili omalovažava. I da uvek bude solidaran sa onima kojima je to potrebno.

Drugim rečima, pank mi pomaže da ne zaboravim ono što je ispravno i pošteno. Da se pankeri pitaju ne bi bilo ratova, socijalne nepravde, svih vrsta diskriminacije i politikantskog licemerja.

Vozeći se nazad kući, moj brat Dejan, Jakov i ja smo „mozgali“ koliko dugo ćemo morati da čekamo na sledeći veći pank koncert u Beogradu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.