Pevanje i mišljenje

Većina prisutnih na slavi bila je oduševljena tom pričom o ljubavi slavnog srpskog pesnika Laze Kostića i Jelene Lenke Dunđerski, ćerke bogatog srpskog trgovca iz Vojvodine Lazara Dunđerskog.

Imam pijetet prema ljubavi, naročito onoj koja završava tragično ili je neuzvraćena, i nikad po tim pitanjima nisam ismevao tuđu bol jer to smatram bezobraznim. Shodno tome ne želim na bilo koji način da umanjujem ljubavnu romansu između Laze Kostića i Lenke Dunđerski. S druge strane, nisam pristalica bogataša, smatram da im se sa moralne tačke gledišta mnogo toga može prigovoriti i nikada nisam bio impresioniran njihovim životnim pričama.

Da je Laza Kostić bio zaljubljen u neku seljanku ili radnicu, te da joj je posvetio pesmu kao što ju je napisao za Lenku Dunđerski, mene bi to zaista impresioniralo i dirnulo. Neko će da kaže pa niko ne može da izabere svoju ljubav, srce ne zna za klasne podele. To je apsolutno tačno, ali i to da se Laza Kostić umesto po bogataškim vilama i prijemima kretao i po poljima i fabrikama možda bi se i zaljubio u neku „običnu“ ženu. Primetno je da u poslednjih 15 godina srpska kinematografija pokazuje interesovanje za period pre Drugog svetskog rata o životu građanske klase u Srbiji.

Tako su ekranizovani svi važniji romani književnice Mirjane Jakovljević Mir-Jam. Moram da priznam da mi se ta i slična dela u kojima svako zna svoje mesto, gde sluge iskreno vole svoje gospodare i dive se njihovim ljubavima, gde je po muško-ženskoj liniji nemoguće i neprihvatljivo mešanje među klasama, gde se ne komentarišu socijalni problemi tog vremena, ni najmanje ne doimaju.

Prvi srpski marksista Svetozar Marković, koji je bio jedan od prvih književnih kritičara na našim prostorima, pristalica realizma u književnosti, žestoko je kritikovao srpske pesnike romantičare među njima i Lazu Kostića zbog bežanja od realizma.

U to vreme je postojalo more socijalnih problema koje pesnici romantičari nisu primećivali ili marili za njih. Apsolutno identična situacija je i danas u modernom srpskom društvu. Književnici se bave uglavnom marginalnim stvarima a u kinematografiji se slave prozaične priče o glamuru i ljubavi bogatih i slavnih.

Iako se socijalni problemi gomilaju, ljudi koji žive od svog rada sve su siromašniji, stopa nezaposlenosti raste, a plate i penzije su mizerne. Književnicima i filmadžijama ne pada na pamet da se bave tim važnim životnim temama. Stoga, kako je svojom britkom kritikom Svetozar Marković uzdrmao tadašnju književnu elitu u Srbiji potrebno je da se i danas pojave socijalno odgovorni kritičari koji bi učinili istu svar i vratili realizam u književnosti i filmskoj umetnosti tamo gde mu je i mesto.