Putem Lester sitija

Priča nekako krene sama od sebe a ljudi se glasno preispituju za koga bi glasali a i druge pitaju o tome. Kada dođe red na mene, većina u društvu sa priličnim iznenađenjem reaguje na to što izražavam simpatije prema političkoj borbi Željka Veselinovića, predsednika Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ i kandidata za predsednika Srbije udruženja građana „Radnik nije rob“. Uglavnom dobijem pitanje ko je taj i zašto mi je u moru mejnstrim pretendenata na predsednički tron baš on zapao za oko. Odgovaram da poštujem njegov angažman zato što je „običan“ čovek kao i ja. Podstanar je i živi život identičan većini građana koji se grčevito bore da prehrane porodice u katastrofalnoj ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo. Navija za Partizan i sluša pank isto kao i ja. Ono što ga čini sličnim meni jeste i to što je proleter, jer sem svog rada, nema vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Ponikao je kao radnik Železare Smederevo i treća je radnička generacija u svojoj familiji. U eri ljudskog otuđenja i veličanja individualizma, Željko Veselinović je izabrao da bude solidaran i nesebičan kao vođa borbenog levičarskog sindikata koji se ne zadovoljava trulim kompromisima sa gazdama i vlastima kojima su poslodavci draži od radnika. Jedini od svih kandidata za predsednika Srbije pripada sloju iz koga i ja potičem a čime se ponosim – radničke klase. Sve izneseno je dovoljan razlog da podržavam njegovu borbu za bolji položaj radnika u društvu. Druge kandidate na izborima za predsednika Veselinović ne vidi kao prijatelje radnika i zato je odlučio da se upusti u trku za tu poziciju. Primećujem da među onima koji će glasati za druge kandidate preovladava mišljenje da je Veselinović bez šansi na izborima i da je podrška njemu „uludo bačen glas“. Na to mogu da konstatujem samo to da su mnogi bili skeptični kad je Lester siti prošle sezone izrazio jasnu nameru da osvoji Premijer ligu u Engleskoj te da su gutali knedle kad je to na kraju i učinio. Zašto i Željko Veselinović ne bi mogao tim putem? Što se rasipanja glasova tiče, kako pristalice vladajućih naprednjaka tako i oni koji će podržati opozicione kandidate kojima prognoze daju najveće šanse moraju da shvate da postoji jedan deo biračkog tela koji ne vidi bilo kakvu ideološku razliku u ekonomskom programu naprednjačke vlasti i glavnih opozicionih kandidata. To su ljudi koji imaju male plate i penzije ili su nezaposleni i ne smatraju da će im biti bolje ako predsednik postane Vučić ili Nikolić to jest Jeremić ili Janković. Svako će na izborima da glasa prema svom opredeljenju. To je neosporno demokratsko pravo. Samim tim, niko ne može da zameri radnicima koji će da podrže čoveka iz svojih redova smatrajući da sve druge opcije ne izražavaju njihov egzistencijalni interes.