Rijaliti program

Samo čitanje onog što Mitrović zapaža je mučno a kamo komentarisanje istog.

Ono što jeste interesantno je to da su se povodom izjave Vukosavljevića oglasili premijerka Srbije Ana Brnabić, ministar policije Nebojša Stefanović i ministar odbrane Aleksandar Vulin i da su, svako na svoj način, kritikovali ministra kulure i time faktički stali na stranu zagovornika rijaliti programa a među njima i Željka Mitrovića. Premijerka je naime poručila da “ rijaliti postoje u celom svetu, gde su jako popularni“. MInistar Stefanović je istakao da “ ne misli da ministri treba da uređuju privatne medije“ a ministar Vulin „da se u Srbiji neće zabranjivati nijedan program, pa ni rijaliti“.

Jasno je kao dan da su premijerka i dvojica ministara Vukosavljevića kritikovala iz tri razloga. Prvi je taj što je Dragan Đilas, centralna figura u Savezu za Srbiju istakao da je ministar Vukosavljević „o rijalitijima rekao ono što svako normalan u Srbiji misli“ . Drugi je što dve televizije sa nacionalnom frekvencijom koje emituju rijaliti program pružaju bezuslovnu propagandnu podršku neoliberalnoj politici Aleksandra Vučića, predsednika Srbije. Treći je taj što predstavnici vlasti procenjuju da je među gledaocima rijaliti programa ogroman broj njihovih glasača.

Međutim, kao članovi Vlade Srbije premijerka i dvojica ministara bi o rijaliti programu morali da imaju dovoljno informacija kako bi mogli da obavljaju svoju jedinu ulogu a to je zaštita interesa građana Srbije. Premijerka Brnabić i ministri Stefanović i Vulin bi morali da znaju da se u rijaliti programima sprovodi fizičko i verbalno nasilje. Primera radi u jednom rijaliti programu je učesnik šutirao devojku takođe učesnicu. Tipičan primer nasilja nad ženama. U drugom rijaliti programu jedan od najpopularnijih učesnika je drugog udario punom konzervom po glavi i naneo mu povrede. Takođe u oba aktuelna rijaliti programa u Srbiji se primenjuje verbalno nasilje i stvara atmosfera linča kada „čopor“, kako ga sami učesnici zovu, to jest više njih udruženo psihički zlostavlja pojedinca. Takođe, premijerka Brnabić i ministri Stefanović i Vulin bi morali da znaju da produkcija jednog rijaliti programa traži od učesnika da potpisuju ugovore kojima se obavezuju da neće napustiti rijaliti pod bilo kojim uslovima dok im se ne kaže. Po našim zakonima takvi ugovori su nevažeći jer onemogućavaju slobodu kretanja. Svejedno produkcija na sve načine sprečava učesnike da napuste rijaliti. Voditeljka jednog rijaliti programa obaveštava učesnicu kojoj preti izbacivanjem jer se zamerila produkciji da „televizija ima pravo da zadrži njene stvari do kraja rijalitija“. Po kojim zakonima je to moguće i da li bilo ko ima pravo nešto tako da izgovori?

Sve navedeno ne može da se podvede pod „zabavni program“ i svaka od tih stvari predstavlja kršenje ljudskih prava i kosi se sa aktuelnim zakonskim rešenjima. Upravo je to razlog zbog čega bi Vlada Srbije morala da štiti interese svojih građana a nikako profit privatnih televizija.