Kada me je Sara Marinković, direktorka „Demostata“, zamolila da u sklopu najave tribine „Pasoš ili indeks – šta je na ceni?“, u organizaciji tog istraživačko-izdavačkog centra, napišem nekoliko rečenica, setio sam se naslova pesme benda The Clash.
Ime te numere sam pozajmio za naslov ovog teksta.
Volim da putujem, ali sam vezan za prostor sa kojeg dolazim. Kada sam u inostranstvu, veoma brzo me uhvati nostalgija pa jedva čekam da se vratim kući. Jedina dva grada u kojima bih mogao da živim su London zbog panka i fudbala i Moskva jer se tamo osećam kao kod kuće. Pomislih, kao takav nisam baš u poziciji da pametujem studentima, ali sam se ipak prisetio priča nekih mojih prijatelja koji su „trbuhom za kruhom“ otišli u inostranstvo posle fakulteta. Neki od njih su se dugo mučili i radili najteže poslove da bi posle niza godina postigli određeni uspeh, ali i dalje ne rade u struci. Samo mali broj njih je ostvario svoj san i bavi se onim za šta se i školovao. Dakle, svako ko želi da oproba sreću u inostranstvu apsolutno ima pravo na to, ali nikako ne sme automatski da očekuje da će uspeti, i to zbog niza objektivnih razloga na koje ne može da se utiče. Svetska ekonomska kriza i dalje traje, stvara nezaposlenost i onemogućava nalaženje posla između ostalog i akademskim građanima širom sveta. Tako da bez obzira na sve prednosti odlaska u inostranstvo taj put predstavlja ipak jednu vrstu ruleta, odnosno „kako se kome zalomi“.
Ono što je meni najbitnije u temi koju je „Demostat“ pokrenuo kroz svoju tribinu jeste da država ne čini gotovo ništa da stručnu radnu snagu zadrži u zemlji. Da bi se to ostvarilo, potrebno je sprovesti reindustrijalizaciju koja bi na noge stavila posrnulu privredu i stvorila uslove za otvaranje novih radnih mesta te studenti ne bi razmišljali o odlasku već bi posao pronalazili u zemlji. Takođe, Srbija bi trebalo da uvede besplatno studiranje kao što je slučaj recimo u Nemačkoj, jednoj od ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta. Na taj način bi priliku da školovanje uspešno okončaju dobila i deca iz siromašnih porodica nastalih u klasnom raslojavanju koje u Srbiji ne vidi samo onaj ko to neće. Kad je reč o mladima, oni nikako ne smeju da budu pasivni posmatrači već treba da se maksimalno aktiviraju u borbi za bolji život. U tom smislu treba da se povežu sa svim obespravljenim slojevima i zajedničkom borbom ostvare svoja prava. U prvom redu treba da se povežu sa radnicima, nezaposlenima i penzionerima sa kojima dele brojne probleme. Takve egzistencijalne borbe vode njihovi vršnjaci u inostranstvu, pa nema razloga da to ne bude slučaj i u Srbiji. Drugim rečima, iz inostranstva treba preuzimati sve ono što je progresivno, korisno i pametno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
