Socijalni protesti jedino rešenje

Prema Zakonu o radu, kad se ne postigne saglasnost između socijalnih partnera, procenat povećanja minimalne zarade određuje Vlada Srbije, najkasnije do 15. septembra, a sednica Vlade je već zakazana za 14. septembar. Očekuje se da će Vlada tada potvrditi sopstveni predlog da minimalac sa 40.000, koliko je ove godine, od 1. januara bude povećan na 47.154 dinara.

Stav sindikata je da je nužno izjednačiti minimalac sa iznosom minimalne potrošačke korpe, odnosno da se od septembra minimalna zarada poveća za oko 10, a potom u narednoj godini još za oko 20 odsto. Reprezentativni sindikati sa punim pravom nisi prihvatili predlog Vlade Srbije o visini minimalne cene rada. Osnovni razlog zbog koga to nisu učinili je porazna činjenica da je predloženi iznos minimalca i dalje niži od minimalne potrošačke korpe u Srbiji, čiji je iznos 52.000 dinara. Dakle, nova minimalna zarada će pokrivati svega 89 odsto minimalne potrošačke korpe.

Drugi razlog za neprihvatanje je činjenica da je Vlada Srbije dva puta obećala i isto toliko puta slagala da će se minimalna zarada izjednačiti sa minimalnom potrošačkom korpom, prvo do 2021. a kasnije do 2023. godine. U razloge zbog čega je minimalac morao da bude povećan spada i činjenica da su domaća preduzeća prošle godine povećala profit za oko 26 odsto, čime se stvara dodatni prostor za njegovu korekciju u iznosu koji su tražili sindikalci. S obzirom na to da je Vlada dozvolila povećanje neoporezivog dela zarade poslodavcima, koje će oni pretvoriti u profit umesto u povećanje plata zaposlenima, a da ponovo nije izašla u susret zahtevima sindikata, po ko zna koji put je demonstrirala da je servis krupnog kapitala a ne zaposlenih.

U ovom trenutku se postavlja pitanje, šta da se radi, odnosno kakva bi trebalo da bude reakcija sindikata na tačeristički stav Vlade „uzmi ili ostavi“, koji u praksi za radničku klasu znači da ne dobija gotovo ništa. Jasno je da od zahteva da se minimalna zarada izjednači sa iznosom minimalne potrošačke korpe ne treba odustati kao i da pored toga treba, s obzirom na visoke troškove života, od poslodavaca tražiti i povećanje drugih skromnih plata u Srbiji. Naime, u Srbijii polovina zaposlenih radi za platu u visini do 66.000 dinara, što je iznos znatno niži od prosečne plate u zemlji od 86.220 dinara.

Isto tako je jasno da ova dva zahteva mogu biti ostvarena samo radničkim protestnim akcijama uključujući tu i generalni štrajk. U uslovima ekonomske krize i vrtoglavog rasta inflacije egzistencija radničke klase je veoma ugrožena i jedino što joj preostaje su ulični socijalni protesti. Da bi ti prostesti bili uspešni, odnosno da bi ostvarili željene rezultate potrebna je disciplinovana i uporna borba koja, između ostalog, zahteva masovnost i solidarnost. Shodno tome, reprezentativni sindikati tu borbu treba da iniciraju pozivajući sve ostale aktivne sindikate i radničke organizacije da joj se pridruže.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.