Spomenici drugog reda

Na mermernoj ploči grobnice u kojoj počivaju Đuro Đaković, Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinović i Moša Pijade osvanuo je uvredljiv grafit koji glasi „Titove ustaše“.

Ko god da je to napisao, pored bezobrazluka pokazuje i elementarno neznanje, jer su sva četvorica sahranjenih na tom mestu bili nepomirljivi protivnici ustaškog i svakog drugog fašističkog pokreta.

Ono što zabrinjava znatno više od nasrtaja na značajno istorijsko kulturno nasleđe je ignorantski odnos nadležnih prema tom velikom problemu.

Ovo je drugi put u poslednjih godinu dana da se Grobnica narodnih heroja nađe na udaru krajnje desnice.

Tako je i prošlog decembra na istom mestu ispisan grafit „Smrt komuni“.

Iako je tada podneta krivična prijava protiv nepoznatog počinioca oni koji su izvršili taj gnusni čin nisu nikada otkriveni i privedeni pravdi.

Ako se to zna, nije nelogično pretpostaviti da ni ovog puta oni koji su šarali po spomeniku ne treba da se plaše da će ih policija otkriti.

Po svemu sudeći, otkrivanje te vrste prekršaja nije vredno truda pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno nedovoljno je atraktivno za hvaljenje o „efikasnosti u borbi protiv kriminala“.

Takođe, za svaku osudu je i indiferentnost JP „Beogradska tvrđava“, pod čijom ingerencijom se nalazi Grobnica narodnih heroja.

Čelnici tog preduzeća smatraju da je dovoljno da osude vandalski čin i apeluju da se to više ne radi.

Koliko su nadležni u JP „Beogradska tvrđava“ neažurni i nezainteresovani po ovom pitanju najbolje se vidi iz saopštenja tog preduzeća u kome doslovce stoji da će „grafit biti uklonjen kada to dozvole vremenske prilike“.

Još uvek smo u jeseni, Beograd nije zaleđen i pod snegom a čak i da jeste ni to ne bi mogao da bude izgovor za jednostavan i brz posao kao što je brisanje grafita sa spomenika.

Nonšalantno i neodgovorno ponašanje rukovodstva JP „Beogradska tvrđava“ slikovito demonstrira stav nadležnih u Gradu Beogradu i državi da su za njih spomenici iz perioda socijalizma od drugorazrednog značaja.

Da je to zaista tako pokazuje činjenica da ni nakon novog drskog napada na Grobnicu narodnih heroja JP „Beogradska tvrđava“ ni ne pomišlja da taj spomenik zaštiti kamerama niti da postavi čuvara koji bi neprestano dežurao na tom mestu.

Da nadležni ne mare za spomenike iz perioda SFRJ najbolje pokazuje to što je spomen tabla Đuri Đakoviću u ulici koja je nekad nosila njegovo ime u Beogradu već godinama polomljena a isti je slučaj i sa spomen pločom na Slaviji posvećenoj osnivačkom kongresu Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista).

Postoje dva razloga zbog čega nadležni zanemaruju spomenike iz perioda socijalizma. Prvi je taj, što oni svedoče o vremenu u kome se živelo znatno bolje nego pod naprednjačkom vlašću a drugi je što se njihovo održavanje ne uklapa u kičerajsko „ukrašavanje“ Beograda koje gradska uprava već godinama unazad neumorno praktikuje.

I jedan i drugi razlog su podjednako neprihvatljivi te nadležni odmah moraju da prestanu sa takvim neodgovornim pristupom.