Štrajk za veće plate i pristojne toalete

Zaposleni koji su obustavili rad zahtevaju da im se plata poveća za 20 odsto, da se iznos toplog obroka sa 250 poveća na 400 dinara, kao i sređivanje toaleta sa dovoljnim količinama toalet papira i sapuna.

Radnici u štrajku su nezadovoljni i zbog takozvanih bonusa za prisutnost.

Primera radi, ako ne izostanu sa posla nijednom tokom mesec dana dobijaju bonus od 10 odsto, ako ne izostanu sa posla u periodu od tri meseca na platu dobiju bonus od još 10 odsto, a ako ne izostanu nijednom u pola godine bonus se povećava još više.

Ti bonusi u praksi imaju za cilj da demotivišu radnike da idu na bolovanje, kada za to postoji razlog, jer ako to učine u narednih šest meseci neće moći da dostignu puni iznos svoje i sa bonusima izuzetno niske zarade.

Inače, najveći broj radnika u leskovačkoj Juri radi za minimalac koji iznosi oko 47.000 dinara mesečno.

Zaposleni u obustavi rada spremni su i na radikalizaciju procesa u slučaju da poslodavac ne ispuni njihove zahteve.

Štrajkači ističu da je, iako deo zaposlenih u Juri nije prekinuo sa proizvodnjom, ona redukovana. Tvrde i da se vrši pritisak na zaposlene da ne učestvuju u obustavi rada.

Navodno su šefovi organizovali sastanke sa radnicima na kojima su ih na razne načine odgovarali od učešća u štrajku.

Štrajkači ističu da su zaposlenima slate poruke da će u slučaju da ne dođu na posao Jura otići iz Srbije i svoju proizvodnju preseliti u Tunis, a neke trake u svoju fabriku u Nišu, da će biti proglašeni tehnološkim viškom, a da onima koji su zaposleni na određeno vreme ugovori o radu neće biti obnovljeni.

Nadležni, povodom dešavanja u Juri ne reaguju, izuzev što su predstavnici Ministarstva za rad prisutni na sastancima štrajkača i poslovodstva.

Nije se oglasio ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je 1. maja izjavio da “obožava radničku klasu”.

Bez obzira na to očito mu ne smeta da najveći broj zaposlenih u leskovačkoj Juri radi za minimalac i to u fabrici čiji je vlasnik ostvario unosne zarade koristeći državne subvencije i jeftinu radnu snagu u Srbiji.

Sa druge strane, protiv te južnokorejske kompanije iznete su brojne pritužbe za kršenje radničkih prava a takođe je i organizovan veći broj štrajkova zaposlenih.

Ono što ohrabruje, pored upornosti štrajkača da se izbore za svoje ciljeve, je solidarnost koju su sa radnicima Jure izrazile relevantne sindikalne organizacija u Srbiji.

Tako su obustavu rada koju predvodi organizacija Samostalnog sindikata metalaca u Juri podržali Granski sindikat metalaca “Nezavisnost”, Udruženi sindikati Srbije “Sloga” i Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata.

Taj čin je veoma važan jer su solidarnost radničkih tribuna i masovnost protesta osnovni garant za uspešno ostvarivanje štrajkačkih zahteva. Kako u leskovačkoj Juri tako i u svim drugim radničkim borbama u Srbiji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.