Treće doba

Osnovni zahtev tog skupa je vraćanje penzija na nivo pre novembra 2014. godine, kada su smanjene. Takođe, traži se i da se penzije usklađuju dva puta godišnje shodno rastu cena osnovnih životnih potrepština.

Liberalni ekonomisti podržavaju smanjenje penzija, a neki čak i tvrde kako su pripadnici trećeg doba „sebični i ne razmišljaju o svojim unucima“ kada traže poništavanje te odluke. Naime, ta nakaradna teorija se zasniva na činjenici da se smanjenjem penzija veća količina novca sliva u budžet. Od tog novca, navodno, država pokriva troškove zdravstva, školstva i socijale. Da li država dovoljno izdvaja u te svrhe, a odgovor je ne izdvaja, sasvim je druga tema koja nema veze sa tim da su zahtevi izrečeni na beogradskom protestu penzionera apsolutno ispravni.

Jednostavno, penzioneri su svoje penzije zaradili vrednim i predanim radom pri tome redovno izmirujući svoje obaveze prema državi. Država je stoga dužna da penzionerima obezbedi redovna primanja koja će biti takva da najstariji građani mogu pristojno da žive. To nalažu pristojnost, logika i pravda. Nažalost, doprinos penzionera u izgradnji društva se ne poštuje ni od strane Međunarodnog monetarnog fonda ali ni od strane Vlade Srbije koja bespogovorno sledi sve što joj ta međunarodna finansijska organizacija naloži. Netačno je da su penzioneri „sebični“. Jedan od najvažnijih razloga zbog koga oni traže da se ukine odluka o umanjenju penzija jeste taj što dosta njih finansijski pomaže svojoj deci i unucima koji su ili nezaposleni ili rade na slabo plaćenim poslovima. To što je stopa nezaposlenosti u Srbiji velika a plate male nije krivica penzionera već vlasti u našoj zemlji. Liberalni ekonomisti kažu da je problem u tome što u Srbiji ima malo radnika koji moraju da izdržavaju veliki broj penzionera. Ni to nije greška najstarijih građana Srbije. Država je, kao servis građana, dužna da nezaposlenima nađe posao, banke spreči u ostvarivanju lihvarskih kamata a privatne poslodavce destimuliše da koriste jeftinu radnu snagu. Vlast u Srbiji, ne samo aktuelna, nego nijedna u prethodnih petnaestak godina ništa nije uradila na tom planu. Nema spora da država treba da puni budžet ali ne na ovakav način kako to sada radi, napadom na standard građana smanjenjem plata i penzija. To odgovara krupnom kapitalu, očito je da MMF nema ništa protiv toga, štaviše, insistira na merama štednje, međutim građanima, među njima i najstarijim, takva ekonomska politika apsolutno ne pogoduje iz čisto egzistencijalnih razloga. Prema tome, umesto da tvrdoglavo insistira na očito kontraproduktivnom partnerstvu sa MMF-om, Vlada bi trebalo da ukine mere štednje koje napadaju standard građana, poveća poreze na profit, započne reindustrijalizaciju i pokrene razvojnu banku koja bi podržavala poslovne poduhvate domaće privrede. Na taj način bi se povećala zaposlenost, standard građana kao i davanja u budžet. Država bi tada mnogo više novca mogla da odvoji za školstvo, zdravstvo, socijalna davanja i penzije, a najstariji građani bi tada daleko ugodnije živeli treće doba.