Upad u dom vila i vilenjaka

Tom prilkom su sudski izvršitelji Julijani saopštili da će se vratiti u ponedeljak. Ispostavilo se da su je obmanuli, te su sa policijom i bravarom ponovo došli već sutradan u sedam sati jutro. Branitelji „Dnevne sobe vila i vilenjaka“ nisu očekivali takav manevar pa se tog dana nisu pojavili kako bi zaštitili porodicu koja tu živi čime je izvršiteljima bio olakšan posao od koga imaju unosnu zaradu. To nije očekivala ni Julijana Terek koju su, kako kaže, četvorica policajaca bukvalno izvukla iz kreveta a sve stvari su izbačene napolje. U trenutku izbacivanja sin nije bio u stanu. Julijana je taj prostor zakupila 1990. godine i pokrenula umetnički atelje „Dnevna sobu vila i vilenjaka“. Sa svojim sinom sedam godina kasnije je počela i da živi u tom prostoru koji joj je, kako kaže, dodeljen kao prinudni smeštaj. Međutim,Julijana koja je bezbroj puta pokazala humanost i ljudskost organizujući besplatne predstave za najmlađe nije doživela da joj nadlležni vrate na isti način. Umesto da shvate u kakvom materijalnom položaju se nalaze ona i njen sin, kao inače i većina građana Srbije, i pomognu nadležni u opštini Savski venac su 2010. godine povećali zakupninu prostora. Julijana nije mogla da plaća komercijalnu cenu iznajmljivanja prostora zbog čega je, posle izvesnog vremena, doneta odluka da se ona i sin isele iz svog doma.

Očito je da u želji da dokažu da „niko nije jači od države“ protagonisti te politike ne prezaju ni od udara na najnezaštićenije. Vlast nema dušu zbog čega sirotinja redovno nagrabusi. Jasno je to da stanarina mora da se plaća ali je isto tako jasno da aktuelna vlast, isto kao i ona prethodna, ništa ne čini da pomogne siromašnima. Bez obzira što priča da štiti prava građana u svakoj konkretnoj situaciji vlast pokazuje da radi u interesu krupnog kapitala. Potpuno je nenormalno da država samohranu majku izbacuje iz stana zbog neplaćenih računa a da sa druge strane donosi takve zakone koji poslodavcu kome finansira otvaranje radnih mesta omogućavaju da otpusti radnicu bolesnu od raka. Takođe je potpuno nenormalno da se država diči niskim porezima na dobit koji plaćaju strani investitori i nudi im jeftinu radnu snagu a da sa druge strane sleže ramenima jer nema mogućnosti da subvencioniše račune onima koji ne mogu da ih plate. Od srca čestitam uglavnom mladim ljudima koji su formiranjem „živog zida“ ispred doma Julijane i njenog sina demonstrirali protiv nepravde ali na žalost praksa pokazuje da se na taj način malo šta može uraditi. Daleko učinkovitije je pravljenje masovnog protestnog pokreta koji bi se zalagao za ukidanje svih nepravednih zakona i obaveznu pomoć države najugroženijima.