Život jeftiniji od profita

Zaposlena u nemačkoj fabrici Leoni u Kraljevu D. R. umrla je krajem februara, četiri dana nakon što se povredila na svom radnom mestu, a 3. marta preminula je i radnica turske fabrike Aster tekstil u Nišu A. I. nakon što joj je pozlilo u hali zbog srčanih smetnji.

Ono što je indikativno jeste da su se u proteklom periodu u obe fabrike zaposleni žalili na loše uslove rada.

U Leoniju na ubrzavanje proizvodnih traka i neplaćeni prekovremeni rad zbog „neispunjavanja targeta“, a u Aster tekstilu na navodno uskraćivanje prava na godišnji odmor zbog odlaska na bolovanje i „mobing“.

Niko naravno ne može da tvrdi da su radnice u Kraljevu i Nišu preminule zbog povrede ili zamora na radu, ali je zanimljivo primetiti da u vezi s tim nadležni nisu reagovali i zabrinutu javnost podrobnije upoznali sa ovim slučajevima.

Ako postoje preduzeća u kojima se zaposleni žale na nehumane uslove rada i ako baš u tim fabrikama nakon što su žalbe iznesene dođe do tragičnih događaja i gubitka, onog što je najdragocenije, ljudskih života potpuno je logično da inspekcija rada proveri uslove u kojima se obavlja proizvodni proces u njima i da o rezultatima istrage izvesti javnost.

U konkretnom slučaju, ali ni ranije kada je dolazilo do smrti ili povređivanja radnika na poslu u Srbji, aktuelne vlasti nisu pokretale temu da li se pravila o bezbednosti na radu kod nas striktno poštuju i da li su uslovi rada onakvi kakvi zakonski ne bi smeli da budu, čime se ugrožava zdravlje i život zaposlenih.

Javnost je s druge strane opravdano uznemirena s obzirom na dostupne podatke da u Srbiji godišnje na radnom mestu smrtno strada više od 50 radnika.

To je zaista zabrinjavajuća cifra i jasno je da su nadležni dužni da sprovedu istragu zbog čega je to tako i na koji način se to može preduprediti i sačuvati radničke živote. Na tom planu se nažalost ne radi gotovo ništa, a jedan od razloga je i izuzetno mali broj inspektora rada u Srbiji.

Shodno potpuno pogrešnom ubeđenju aktuelnih vlasti da su nosioci privrednog progresa preduzetnici a ne radnici, koji jedini stvaraju višak vrednosti, zakonska rešenja su u potpunosti u službi interesa poslodavaca, odnosno privatnog krupnog kapitala. Isti slučaj je bio i u mandatu prethodne vlasti.

Sve je to dovelo do toga da u praksi investitori imaju daleko veća prava od radnika.

To se da lako primetiti i u odredbama Zakona o radu koji omogućava poslodavcima da na legalan način pod okriljem „preraspodele rada“ zaposlene obavezuju na neplaćeni prekovremeni rad.

To dovodi do umora, dekoncentrisanosti, slabljenja imuniteta a svaki od tih faktora se može odraziti fatalno na zdravlje zaposlenih i bezbednost na radnom mestu. Zbog toga je nužno ograničiti ili ukinuti sve propise koji obavezuju zaposlene na rad duži od osam sati.

Jednostavno, bilo čiji profit nikako ne može biti važniji od zdravlja i života radnika.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.