Bruto sreća i neto nesreća

Što je veći sklad između zvanično opšteg i pojedinačnog, odnosno, bruto i neto sreće, to je društvo stabilnije, zadovoljnije, srećnije i obrnuto! Kada, dakle, diskrepanca, poput razvaline koja se račva na hiljade naprslina duboko korumpirane države, dostigne razmere milijardi evra zbog kojih se usporava opšti rast i pojedinačni napredak uz uvećavanje enormne nejednakosti između bogatih, privilegovanih, s jedne i obespravljenih i svedenih na nivo preživljavanja, s druge strane, onda se percepcija individualne sreće sunovraćuje i nije slučajno što Srbija, uprkos bruto uspehu, spada među najnesrećnije države u svetu.

Evo najsvežijeg primera: Predsednik Srpske napredne stranke, u predizbornoj, inače, funkcionerskoj kampanji, u Krušiku, obećao je desetine miliona onemoćaloj namenskoj proizvodnji, a da nijednom nije pomenuo uzbunjivača koji je o razlozima gubitaka u toj firmi, prethodno obavestio nadležna tela pa javnost. Kao zmija noge, lider naprednjaka sakrio je, to jest prećutao, glavne aktere tog marifetluka iz njegovog najneposrednijeg okruženja, ministra Nebojšu Stefanovića i njegovog oca.

Da bi kronistički i nepotistički zaštitio njih optužio je neke druge, daleko od njega, strance i najavio da će nakarikane dugove namenske, koji su kao crni profit završili u privatnim džepovima, vraćati svi građani po već oveštalom principu – privatizacija dobitaka, socijalizacije gubitaka. Predizborna mantra da niko neće ostati bez posla da planira i nove programe – rakete, nije donela vidljivu sreću radnicima Krušika.

NJihova lica su mnogo više govorila od jedinog na koje su bili usmereni reflektori javnosti. Svesni, valjda, da postoje različito smišljeni načini selekcije, izolacije i gubitka posla, prekrštenih ruku na grudima, da im bude toplije napolju, skoro tupo, bez trunke radosti i elana slušali su obećanje sa vrhovnog vrha.

Da nesreća bude veća, tog dana u Valjevu se nije pojavila nikakva alternativa s vanjske strane fabričkog zida, ni bojkotaša ni učesnika na izborima, makar da skrenu pažnju na svoje postojanje, a kamoli da daju podršku uzbunjivaču i ohrabre zaposlene u Krušiku.

Nema, dakle, više ničeg spontanog, pa ni revolta, a kamoli kanalisanja tog revolta, i sve se, stiče se utisak, pretvara u jednu veliku oblandu licemerja. Tog dana senka neto nesreće prešla je preko lica mnogih građana Srbije koji su slušali i gledali prenos i izveštaje o tome.

Drugi, benigniji, zašećereni primer, navodne, bruto sreće jeste čokoladni kamen temeljac. Subvencije za fabriku čokolade, a pre toga za fabriku sokova, biće slatke samo za inostrane investitore i možda za sto šezdeset, sedamdeset, zaposlenih. Umesto da milionima, od 70 do 120 hiljada evra po radnom mestu podsticaja investitorima, istim iznosom finansira male startap firme i projekte i time zaposli duplo ili tri puta više ljudi, ova vlast ogoljeno radi u tuđem interesu i najverovatnije za interes nekih pojedinaca u njoj. Jer, napominjem, nije reč o kapitalnim investicijama koje podrazumevaju naprednu i skupu tehnologiju.

Da upola od toga investira u preradu i hladnjače domaćih sokova i pekmeza, da podrži zadrugarstvo sve većeg broja ljudi koji ručno to rade i obezbeđuju sebi dodatak prihoda, bilo bi više neto sreće u Srbiji. Ovako ispada da bruto sreća velikih investitora u Srbiji, postaje ne samo neto nesreća zaposlenih u njihovim firmama, jer rade za minimalce do iznemoglosti za gazdin sve zahtevniji ekstraprofit, već i neto nesreća malih „hend mejk“ proizvođača.

I treća, po hiljaditi put, pominjana neistina članice SNS Ane Brnabić kako je sloboda medija danas veće nego 2012. suprotstavlja se bez i jednog, bukvalno, jedinog primera koji dokazuje njenu tvrdnju, samo da bi zatrpala svojim sveprisustvom u kontrolisanim medijima, sasvim suprotne činjenice koje vrište iz dostupnih istraživanja tog doba.

I to je taj projektovani odnos između nominalne bruto i realne neto sreće, koji će sve verodostojnije pokazivati njihovu međusobnu diskrepanciju. Na osnovu tog odnosa i dostupnih informacija, slobodni građani će odlučivati da li su za izbore ili su za bojkot. Imajući u vidu da je slobodnih građana sve manje u neslobodnoj zemlji, onda će i njihov izbor biti manji ali, ipak, relevantan.

Bez obzira što navigatori istraživanja javnog raspoloženja tipuju na superiornost i konačnu pobedu naprednjaka, nit njihovog zaštitnog džempera je uhvaćena i polako se para. NJihova bruto sreća, očito je, izaziva sve više neto nesreća.