Do vrha nosa

Ponovio je istorijske uspehe o suficitu budžeta, smanjenju duga, povećanju investicija i ličnom klečanju i molitvama upućenih investitorima o auto-putu, dužem nego što je Tito ikada uspeo da izgradi, pa se posle podatka voditeljke, malo korigovao, o penzijama nikada većim za 70 odsto a prećutao kako je uravnilovkom onih 30 odsto spustio na najniži nivo, o priznanju međunarodnih finansijskih organizacija, MMF, Svetske banke…. i sve bi to bilo ok za usklik s ljubavlju, bravo majstore, jer ima razloga da bude zadovoljan. Ostavivši nadležne da istražuju pronađeno oružje u Jajincima, otkriće špijuna u UKP i onog kome je od stranaca drukao informacije, atentatu a da ga nije izgovorio, o mogućoj ostavci na neustavnom mestu šefa koordinacije bezbednosnih službi koje su zatajile, bilo bi za drugi usklik s ljubavlju da opet nije potkrpio one koje mu remete ljubavnu idilu sa njegovim narodom u njegovim medijima i time podržao njihovo zastrašivanje, kojekakve baljezgarije i paranoju….

Sve se to poklapa sa nedeljom parlamentarizma, istopila se kao sladoled na suncu, jer ne može da konkuriše istupima premijera i najupečatljivijoj formi i sadržaju – direktnim prenosima redovnih i vanrednih sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Taj sadržaj i forma, ne samo da sve manje neguju duh parlamentarizma već ga sistematski i dosledno omalovažavaju i zatiru torturom partokratske većine. Partokratski skupštinski konglomerat bar nema licemerja, ne zanima ga šta o tome misle građani, mada se na njih često pozivaju, već isključivo šta misle njihove partije, interesne grupe i klijenti okupljeni oko njih. Suvereno građansko pravo i obaveza, biranje i izbor vlasti, postalo je predmet manipulacije i zloupotrebe. Ne pominjem ovom prilikom preletače jer oni su u neku ruku insajderi „zviždači“ stranaka koje su ih stavile na listu i oni su ipak manjina koja samo raspolaže svojim mandatom. Opasno i zastrašujuće je uzurpiranje prava vladajuće većine da pogrdno govori o opoziciji kao lopovima, idiotima, kriminalcima, izdajnicima! Kakva je politička kultura u kojoj većina nema volju da sasluša manjinu, a ta manjina u sadašnjem sazivu predstavlja minimum pola miliona građana koji su za nju glasali? Uz uočljivo odsustvo elementarne pristojnosti i međusobne tolerancija zamro je dijalog i suprotstavljanje argumentima, a bez dijaloga nema ni demokratije, pa u tom smislu možemo da govorimo o promeni društvene klime u pravcu rovovskih podela koje nikada nisi donosile ništa dobro. Ipak, najgore od svega, a što slikovito govori o srpskom poimanju demokratije, jeste što parlament ne kontroliše i ne propituje vladu već obrnuto samo jedan čovek, predsednik te vlade, kontroliše ceo parlament, pa ga uzbuđena predsednica skupštine, usplahirena kao šiparica koja je srela svog idola, još pita za dozvolu… mogu li, predsedniče vlade, mogu li….

Ako to nije povreda dostojanstva skupštine, ne znam šta je. Ne znam da li ponižavanje i omalovažavanje političkih oponenata, prostački govor, psovke, uvrede, sprdnje, ismejavanje i selektivno kažnjavanje samo opozicije imaju i faktor „inostranosti“, ali ovakve verbalne agresije u najvišem zakonodavnom telu srozavaju njegov ugled i već su utabanali put tabloidnoj pometnji i svakodnevnoj proizvodnji, državnih udara, haosa i nasilja u društvu. Premijer se nikada od toga nije ogradio, naprotiv, njegovom „časnom novinaru“ je dao i javnu podršku.

Kao „vrhovno predstavničko telo i nosilac ustavne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji“ kojem Ustav, notirasmo juče desetogodišnjicu, daje velika ovlašćenja da donosi odluke o pitanjima rata, mira, bezbednosti, odbrane, budžeta, ugovora, granica, … formiranja i raspuštanja vlade, kontrole i nadzora nad vladom i ministarstvima, imenovanja i raspuštanja sudija, tužilaca i drugih, taj visoki dom pada sve niže i brutalno demonstrira ne samo kontrolu Vlade nad Skupštinom, već promoviše neprekidno nezadovoljstvo premijera opozicionim poslanicima, nevladinim organizacijama, takozvanim, kako kaže, ekspertima, pa i samim građanima.

E sve vam ovo govori o jednoj prilično prepoznatljivoj situaciji, već viđenoj i doživljenoj, kada zvanični diskurs ima jednu konotaciju za unutrašnju a drugi za spoljnu upotrebu. Napolju za evropske a unutra za autoritarne vrednosti.

Dok parlament ne bude imao sopstveni stručni nestranački i nepotkupljiv kadar koji će da bude na pomoć poslanicima, što je jedan od načina da se obezbedi kontrola, dok bude satanizovao nevladin sektor, umesto da se oslanja na eksperte okupljene u četvrtu granu vlasti, dok ne bude kadar da pravi kompromise i konsenzuse i dok se jedan čovek bude takmičio sam sa sobom u dužini ekspozea, širini komandi i obimu tajnih saznanja, pogled na demokratiju će se sve više sužavati a mnogima već sada jedva da dopire do vrha sopstvenog nosa.