Istina trenutak laži

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Istina je da nisam procitala tekst. Komentarisem kao sto botovi rade, samo na osnovu naslova. Preletela sam pogledom i vidim da su i dalje aktuelna hejtovanja na iste teme. Ne moze vise da se izdrzi. Kada ce nesto normalno da se pise? Hocemo li docekati to?

   1. Ja mislio da ces kritikovati price o tome na TV-ima sa nacionalnom frekvencijom a tebi smeta pisanje

   2. Evo ja sam pročitao vaš komentar, dvaput. Zaista težak Slučaj: „Istina je da nisam procitala tekst“, „Kada ce nesto normalno da se pise?“. Ko ovo pročita triput može da poludi glavu – narodski rečeno. Imati mišljenje o nečemu što nisi pročitala je samo dokaz da je mišljenje kao i dupe, svako ga ima!

   3. Normalnije ce se pisati kad se bude vodila normalnija politika

   4. Hoćemo li dočekati da komentatori pročitaju tekst i RAZMISLE o napisanom pre nego što komentarišu? Ne može više da se izdrži. I nije svako suprotno mišljenje „hejtovanje“, čak i ako je pogrešno.

2. Bravo! Susa je, kao i uvek, jasna i ko ne razume ili prelece tekst sam je kriv!

3. Odličan tekst, navodi na razmišljanje i ostavlja prostor za sopstveni izbor. Neki komentari čudni. Gordani pohvale, samo napred.

4. Da budem iskren ja sam poodavno napravio iskrenu rekapitulaciju i sporazum sa samim sobom tako da ne idem na ove njegove izbore! A vi?

5. Odlican tekst !
   Drzava Srbija danas postoji samo kroz usta njenog predsednika. Koji usta ne zatvara i smara, ne moz da se dise. Ja i svi oko mene bojkotujemo izbore, trka sa jednim konjem nije interesantna. Moramo naci nacin da drzavu ozivimo.

   1. Slažem se

6. „Odgovorite na pitanje u kakvoj državi i društvu želite da živite vi i vaša deca i ko može to da ostvari.“
   Odavno znam da je srpsko društvo nakaradno. Ne samo što mi je Kraljevska vlada sa Skrivenom vojnom huntom ubila dedu tokom Prvog rata, a ostala Nana sa troje dece uzrasta 6. 4. i 2. godine, da bi izazivanjem Germana po Drugi put (1941.) ubila jednog od pobrojane dece u Prvom, a u Drgaom ratu odraslaog snažnog i lepog oca deteta koje će biti rođeno dva meseca posle njegove smrti 06. jula 1941. Mesec dana kasnije ubijeni su sin i otac mojih rođaka.
   Petrovići, buduća kraljevska porodica Krađorđević pristigli iz Crne Gore gde su stekli novac pljačkom tragovaćkih karavana da bi kupili imanje u Šumadiji. I pored ubistva kzeza Mihaila Obrenovića, jer kao i njegov otac oslanjao se na Evropu, a to je bila pre svega Austrougarska monarhija, nisu mogli da se vrate na vlast Karađorđevići, ali su se vratili posle masakra kraljesvkog para Obrenović izvršenog od strane podivljalih oficira, predvođeni terorističkom organizacijom “Crna Ruka”, a pod komandom pukovnika Apisa. Koja će bidi podržana od strane Kralja i predsednika Vlade, Radikala Pašića, da organizuju i obučavaju pripadnike “Mlade Bosne”, da bi ubistvom autsriskog Prtestolonasledinika Germani i izvršiti genocid nad Srbima u Prvom svetskom ratu.
   Propagandom a sa namerom proširenje Kralejvine Srbije, iako su Srbi u BiH korospodenciju sa Austougarskom monarhijom služili se ćirilicu, a BiH napedovala mnogo brže nego Srbija. Samo za šest godina Austrija je izgradila čak i odbrambeni nasip od poplava na reci Savi koga su mogli da vide Srbi kada su, kao i uvek ludo naivno, potpuno nespremni napali Austougarsku vojsku kod mesta Ćevrtanije. Prelazećei reku a da niko nije znao da pliva! A sve zboga zavođenja lažnim podacim da su pobedili na Ceru. A istina je da su bili samo komandiri jedinica Austrijanci i to ne svi, kao i glavni zapovednik Oskar Poćorek, inače. germanizovani Slovenac. Dok je vojska na Ceru bila sastavljena od mobilisanih Slovena svih nacionalnosti, čak i Srba.
   Pokušaj prelaska reke Save kod Ćevrtanije s namerom da olsobode Sremsku Mitrovicu, samo 20. dana posle Cerske bitke, Srbi su bili poubijani ili podavljne u reci, a zarboljene su Austrijci prinudili da oduzetim topovima od Srba pucaju na spoptvene preostale Srbe dok su se davili u vodi ili bežali ko je još mogao. A sve to je zapisao preživeli pukovnik Dragoljub Ristić, pripadnik “Crne Ruke”, koji je kao 25-to godišnji poručnik pucao 1993. u obnaženo telo kraljice Drage Obrenović. Opšiernije o tome u knjizi Momčila Đrogovića, „Tragedija jednoj naroda: šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe.“
   Da bi ista Hunta sa haokštaplerom predsednikom Vlade, Radikalom Nikolom Pašićem, posle rata produžlili da pljačkaju, svoj narod dok su preživeli invalidi proslii po gradovima Srbije, a po selima bili teret svojih porodica. Čak i slavni komandant Živojin Mišić morao je da proda svoje ordenje i vojni šinjel da bi ublažio gladovanje svoje porodice.
   Radikal, a Crnogorac, Puniša Račić tokom zasedanja Skupšitine 1928. god. pucao i ubio ili ranio Hrvataske veleposlanike. Koja tragedija će biti povod za regrutaciju Srbomarzaca u Hrvatskoj nazvane Ustaše, koji će izvršiti stravični genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu.
   Radikalskog, tačnije budalastog uma bračni par Milošević, njihov megafon Šešelj, provokator Drašković 1999, poručivali su Alancima na Kosmetu da će ih “sve prorerati preko Prokletije u Albaniju”. Naivni Srbi seljani u to su poverovali kada su videli da Albanci beže, cele porodice posle njih napuštali su kuće, zbog čega su neki Srbi, među njima i neki moji rođaci napadali ih i pljačkali im kuće. No, posle “pobede Srbije nad NATO”, kako je to lagao Milošević, Albanci su se vratili i ubrzo i organizovno napadali Srbe koji nusu pobegli, kako su im govorili pritstigli vojnici NATO Aljanse – da beže gde znaju jer oni nemaju obavezu da ih brane od osvete Albanaca.
   Još mnoga zlodela Krađoređevića i Radikala, da bi danas i posle više od sto godina Radikali i preimnovani radikali u SNS, SPS i još neki, vladali i brukali Srbe i Srbiju. Dok u isto vreme na izborima se nude da se vrate na vlast i Karađorđevići, jer nam samo oni nedostaju za da nas dokrajče. A njihov pametnjaković je pesnik Crnogorac Bećković, čiji je otac koa četnik stradao za Karađorđeviće a tokom Socijalističke Revolucije. Bećković se krajem osadamdesetih i početkom devedestih obraćao javnosti slaveći još jednog ludog Crnogorca – Miloševića, pozivajući Srbe u Hrvatskoj na ustanak, nazivajući ih “Ostatak nezaklanog naroda”. Dok isti ćetnički sin, Bećkoviš uživao je prvilegije državnog pisca za vreme Josipa Broza. Čak je mogao da navraća i na Brione. Ostrvo luksuzno opremljeno i namenjeno Josipu Brozu Titu.

7. „Jer blato i to do kolena je u Crnoj Gori, koja nema ni laboratoriju za testiranje od kovida 19, a hoće svoju pravoslavnu crkvu…“
   Evo šta o tome piše Crnogorac:
   ”Odlukom Svetog Arhijerejskog Sinoda Vaseljenske patrijaršije br. 2056 od 19. marta 1920. g. se ‘’priznaje proglašeno ujedinjenje Crkava Srpske, Crnogorske i Karlovačke, kao i dviju dalmatinskih eparhija.’’ O tome se zvanično nalazi podatak u Glasniku Srpske pravoslavne crkve od 14. oktobra 1920. g., đe piše da Carigradska patrijaršija ‘’priznaje proglašeno ujedinjenje AUTOKEFALNIH crkava Srpske, Crnogorske i Karlovačke, kao i dviju dalmatinskih eparhija’’. Srpska pravoslavna crkva je od Carigradske patrijaršije dva puta anatemisana, jer je njena ‘’autokefalnost nekanonski ustanovljena’’. Formalno je priznata 1879. g. (kao Mitropolija). Dakle, tek nakon proglašenja samostalne i nezavisne srpske države na Berlinskom kongresu 1878. g., što je još jedna potvrda pravoslavnog principa o poklapanju nezavisne države i samostalne, nacionalne autokefalne crkve u okviru njenih granica.”

8. „Odgovorite na pitanje u kakvoj državi i društvu želite da živite vi i vaša deca i ko može to da ostvari.“
   Odavno znam da je srpsko društvo nakaradno. Ne samo što mi je Kraljevska vlada sa Skrivenom vojnom huntom ubila dedu tokom Prvog rata, a ostala Nana sa troje dece uzrasta 6. 4. i 2. godine, da bi izazivanjem Germana po Drugi put (1941.) ubila jednog od pobrojane dece u Prvom, a u Drugom ratu odraslaog snažnog i lepog oca deteta koje će biti rođeno dva meseca posle njegove smrti 06. jula 1941. Mesec dana kasnije ubijeni su sin i otac mojih rođaka.
   Petrovići, buduća kraljevska porodica Krađorđević pristigli iz Crne Gore gde su stekli novac pljačkom tragovačkih karavana da bi kupili imanje u Šumadiji. I pored ubistva kzeza Mihaila Obrenovića, jer kao i njegov otac oslanjao se na Evropu, a to je bila pre svega Austrougarska monarhija, nisu mogli da se vrate na vlast Karađorđevići, ali su se vratili posle masakra kraljesvkog para Obrenović izvršenog od strane podivljalih oficira, predvođeni terorističkom organizacijom “Crna Ruka”, a pod komandom pukovnika Apisa. Koja će bidi podržana od strane Kralja i predsednika Vlade, Radikala Pašića, da organizuju i obučavaju pripadnike “Mlade Bosne”, da bi ubistvom autsriskog Prtestolonasledinika Germani i izvršiti genocid nad Srbima u Prvom svetskom ratu.
   Propagandom a sa namerom proširenje Kralejvine Srbije, iako su Srbi u BiH korospodenciju sa Austougarskom monarhijom služili se ćirilicu, a BiH napedovala mnogo brže nego Srbija. Samo za šest godina Austrija je izgradila čak i odbrambeni nasip od poplava na reci Savi koga su mogli da vide Srbi kada su, kao i uvek ludo naivno, potpuno nespremni napali Austougarsku vojsku kod mesta Ćevrtanije. Prelazećei reku a da niko nije znao da pliva! A sve zbog zavođenja lažnim podacim da su pobedili na Ceru. A istina je da su bili samo komandiri jedinica Austrijanci i to ne svi, kao i glavni zapovednik Oskar Poćorek, inače, germanizovani Slovenac. Dok je vojska na Ceru bila sastavljena od mobilisanih Slovena svih nacionalnosti, čak i Srba.
   Pokušaj prelaska reke Save kod Ćevrtanije s namerom da olsobode Sremsku Mitrovicu, samo 20. dana posle Cerske bitke, Srbi su bili poubijani ili podavljne u reci, a zarboljene su Austrijci prinudili da oduzetim topovima od Srba pucaju na spoptvene preostale Srbe dok su se davili u vodi ili bežali ko je još mogao. A sve to je zapisao preživeli pukovnik Dragoljub Ristić, pripadnik “Crne Ruke”, koji je kao 25-to godišnji poručnik pucao 1993. u obnaženo telo kraljice Drage Obrenović. Opšiernije o tome u knjizi Momčila Đorgovića, „Tragedija jednoj naroda: šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe.“
   Da bi ista Hunta sa haokštaplerom predsednikom Vlade, Radikalom Nikolom Pašićem, posle rata produžlili da pljačkaju, svoj narod dok su preživeli invalidi proslii po gradovima Srbije, a po selima bili teret svojih porodica. Čak i slavni komandant Živojin Mišić morao je da proda svoje ordenje i vojni šinjel da bi ublažio gladovanje svoje porodice.
   Radikal, a Crnogorac, Puniša Račić tokom zasedanja Skupšitine 1928. god. pucao i ubio ili ranio Hrvataske veleposlanike. Koja tragedija će biti povod za regrutaciju Srbomarzaca u Hrvatskoj nazvane Ustaše, koji će izvršiti stravični genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu.
   Radikalskog, tačnije budalastog uma bračni par Milošević, njihov megafon Šešelj, provokator Drašković 1999. poručivali su Alancima na Kosmetu da će ih “sve proterati preko Prokletije u Albaniju”. Naivni Srbi seljani u to su poverovali kada su videli da Albanci beže, cele porodice posle njih napuštali su kuće, zbog čega su neki Srbi, među njima i neki moji rođaci napadali ih i pljačkali im kuće. No, posle “pobede Srbije nad NATO”, kako je to lagao Milošević, Albanci su se vratili i ubrzo i organizovno napadali Srbe koji nusu pobegli, kako su im govorili pritstigli vojnici NATO Aljanse – da beže gde znaju jer oni nemaju obavezu da ih brane od osvete Albanaca.
   Još mnoga zlodela Krađoređevića i Radikala, da bi danas i posle više od sto godina Radikali i preimnovani radikali u SNS, SPS i još neki, vladali i brukali Srbe i Srbiju. Dok u isto vreme na izborima se nude da se vrate na vlast i Karađorđevići, jer nam samo oni nedostaju za da nas dokrajče. A njihov pametnjaković je pesnik Crnogorac Bećković, čiji je otac kao četnik stradao za Karađorđeviće a tokom Socijalističke Revolucije. Bećković se krajem osadamdesetih i početkom devedestih obraćao javnosti slaveći još jednog ludog Crnogorca – Miloševića, pozivajući Srbe u Hrvatskoj na ustanak, nazivajući ih “Ostatak nezaklanog naroda”. Dok isti ćetnički sin, Bećkoviš uživao je prvilegije državnog pisca za vreme Josipa Broza. Čak je mogao da navraća i na Brione. Ostrvo luksuzno opremljeno i namenjeno Josipu Brozu Titu.

9. „Jer blato i to do kolena je u Crnoj Gori, koja nema ni laboratoriju za testiranje od kovida 19, a hoće svoju pravoslavnu crkvu…“
   Evo šta o tome piše Crnogorac:
   ”Odlukom Svetog Arhijerejskog Sinoda Vaseljenske patrijaršije br. 2056 od 19. marta 1920. g. se ‘’priznaje proglašeno ujedinjenje Crkava Srpske, Crnogorske i Karlovačke, kao i dviju dalmatinskih eparhija.’’ O tome se zvanično nalazi podatak u Glasniku Srpske pravoslavne crkve od 14. oktobra 1920. g., đe piše da Carigradska patrijaršija ‘’priznaje proglašeno ujedinjenje AUTOKEFALNIH crkava Srpske, Crnogorske i Karlovačke, kao i dviju dalmatinskih eparhija’’. Srpska pravoslavna crkva je od Carigradske patrijaršije dva puta anatemisana, jer je njena ‘’autokefalnost nekanonski ustanovljena’’. Formalno je priznata 1879. g. (kao Mitropolija). Dakle, tek nakon proglašenja samostalne i nezavisne srpske države na Berlinskom kongresu 1878. g., što je još jedna potvrda pravoslavnog principa o poklapanju nezavisne države i samostalne, nacionalne autokefalne crkve u okviru njenih granica.”