Jednom inkvizitor, uvek inkvizitor

Srbija, izrovana i ranjiva, sve više liči na krtičnjak iz koga ispadaju i mrtve ribe i zelena i crvena voda.

Hajde što se ministarka energetike Zorana Mihajlović trudi da bude svakoj šerpi poklopac, pa bez imalo empatije prema mogućim žrtvama, ne proveravajući, drži politikantske govore, pljujući i njih i Mariniku Tepić, nijednom se nije zapitala kakvom se politikom bavi Igor Jurić, koga je porodična tragedija naterala da se bavi ovim poslom, a koji je, takođe, potvrdio da zna za sličan slučaj iznudice, ucena, podvođenja maloletnica u Jagodini, o čemu je podneo prijavu i dokaze tužilaštvu koje, nažalost, gle čudnog li čuda, ćuti i ne reaguje.

Da se naježiš.

Ali zato silno i samouvereno, baš kao što deli po dve tri hiljade dinara svojim sugrađanima, Dragan Marković Palma tepa sebi da ne liči na Klintona, nema čak ni ovalnu sobu, i ne poznaje nijednu Moniku Levinski, zaboravivši na staru domaćinsku izreku „prema svecu tropar“, kojoj više pristaje poređenje sa mačo junakom srpske patrijarhalne scene – Buđonijem.

Glasine vele da je pokondireni oslobodilac i šiljokuran, da bi se domogao supruge svog prijatelja, bacio ga na Goli otok, ženu naterao da ga se odrekne, obrlatio je i kada bi je izgustirao, prosledio je nekom drugom prijatelju ili poznaniku.

To se zvala Buđonijeva štafeta…

Naravno, to nema nikakve veze sa istoimenim Staljinovim generalom, ali ima veze sa staljinizmom.

I uopšte mnoge pojave koje se danas dešavaju kao da se recikliraju iz mračnih niša, kao ur-fašizam, na kojem se krčkamo polako, sa štanglama i bez njih, poput žaba, nesvesni onog što nas čeka u budućnosti.

Što bi se sekirali kada u medijima kontrolisano teče med i mleko, a od sopstvenih resursa preostaje jedino telo, dok ima snage.

Musolini je ukinuo parlament i pretio da će zgradu pretvoriti u odmorište za svoje manipule, Vučić je takođe ukinuo parlament, a poslanike pretvorio u svoje manipule, sami sebe ocenjuju, odbacuju žalbe i predstavke, takmiče se u pljuvačini na zadati lik ili organizaciju (Đilas, Šolak, Crta, Krik, Majić…), izglasavaju na zvonce i ukidaju poslednje autonomije kao što je autonomija univerziteta.

Otužan je ministar prosvete koji tvrdi da su ministarke Maja Gojković i Jadranka Joksimović istaknuti naučni radnici, prva ni ne pokušava, a druga tek priprema doktorat, pa se zaista ne zna kakva su epohalna dela učinile osim izuzetne privrženosti sloganu svoje partije (Aleksandar Vučić, budućnost za „vašu decu“).

Kada sam preksinoć u emisiji Nataše Miljković čula da u Srbiji ne postoji nijedna štamparija koja bi štampala novine Nova Junajted grupe, zbog straha, zabrane ili nemogućnosti, iako su danas ukupni tiraži dnevnih novina upola manji nego pre četvrt veka, kada dva ili tri puta više plaćate internet nego u okruženju i u svetu, kada država tendenciozno odlaže raspisivanje konkursa za 5G mrežu, što bi pojačalo konkurenciju i pojeftinilo internet, kada vidite ko sme da se reklamira na Novoj S i N1, jasno vam je da mračne devedesete kuljaju i zamračuju vidik, a zdravi Gođi sokovi nisu dovoljni da vam razbistre pogled.

Jednom inkvizitor, uvek inkvizitor. Oni koji su devedesetih doneli inkvizitorski zakon o informisanju (prvo te spale, pa posle dokazuj da si nevin) ne znaju drugo do da ga ponovo primenjuju.

To je tako ni više ni manje, samo je pitanje koliko ćemo na to da pristajemo.