Monolog, monolit, monopol

… osam godina u gotovo svim javnim nastupima, a to znači svakodnevno, skreće pažnju na „neprijateljsku“, „američku“ „plaćeničku“ televiziju… izdvaja kao iste i njene novinare, onda vam je valjda jasno da će učiniti sve da ta televizija nestane sa lica „njegove“ zemlje kako bi njome mogao da upravlja kako mu se ćefne, bez ijednog disonantnog tona u etru.

I laiku je jasno da priča o zaštiti konkurencije u Srbiji ne pali, jer posle toliko godina sistematskog urušavanja svih nezavisnih institucija kao stubova demokratije, bez javnog dijaloga, bez pluralizma mišljenja, s jednopartijskom nelegalno izabranom skupštinom, javnost je nabaždarena na monolog, monolit i monopol!

Vučiću ne treba javni servis građana Srbije, ne zbog toga jer ima lične servise, koje preferira emotivno i finansijski, Pink, Hepi, Prva, Studio B, B92… već zbog toga što nije navikao da ni mrvicu prisvojenog prostora vrati, pa je uz svesrdnu pomoć uredništva te kuće, uradio dovoljno da je fatalno veže za sebe!

A mora se priznati da mu planetarne okolnosti idu na ruku.

Svet postaje sve “ manje siguran za demokratiju“ a sve pogodniji za autokrate kakav je i on.

Stoga sumnjam da će i Evropa i Amerika bilo šta uraditi da bi sprečile taj trend, pa će i Vučić uživati njihovu nepodeljenu podršku.

Da li je to zbog Kosova ili ne, sasvim je nebitno.

Ali kada se ta visoka svetska politika dominantne kapitalističke autoritarne ponude, razgrne i saobrazi sa individualnim mikro kosmosima, stara izreka „u se i u svoje kljuse“ postaje sve kurentnija, i ljudi različite dobi, obrazovanja, imanja, udružuju se oko elementarnih stvari koje štite njihovu sredinu (voda, zemlja, flora, fauna, struja…).

Digitalizacija u tome ima izuzetan značaj, da se ljudi po različitim afinitetima vizuelno spajaju, ali njihova moć spajanja oko zajedničkog cilja nikada neće biti finalizovana jer je isuviše fragmentizovana.

Može da bude samo inicijalna kapisla za neku pobunu građana, a da bi uspela, trebalo bi da se osloni na klasične metode, na slobodne medije i pešačenje od vrata do vrata.

Nažalost, rasparčana opozicija to, izgleda, uopšte ne razume i pored nje takve, jer se uopšte ne oglašava, Vučić će zaokružiti Telekomov monopol uz pomoć domaćeg naprednjačkog poverenika, vlasnika Kopernikusa, i uz pomoć inostranog tajkuna sa znakovitim uslužnim prezimenom Kelner!

Podršku mu daje brat po odnosu prema medijima i njihovoj diskriminaciji, Viktor Orban…

I dok na provučićevim medijima o sukobu Telekoma i SBB ima veoma malo usputnih i šturih informacija, kolege iz N1 (koji su već izgubili 300.000 domaćinstava) Nove S i Njuzmaks medija se upinju da razgolite pozadinu i namere vlasti da ih uništi, pružajući dovoljno dokaza, nadležnim telima, prvenstveno Agenciji za zaštitu konkurencije da preispita Telekomove ugovore, a i republičkom tužilaštvu da istraži ima li elemenata krivičnog dela.

Opozicija bi mogla da organizuje da se čuje i glas malih akcionara Telekoma, koji nemaju blagog pojma šta se iza zidina njihove monopolske državno privatne firme mešetari.

Jer ono što je, na primer, za mene laika, tragično krivično delo jer postoji namera da mi se uskrati elementarno ljudsko pravo na potpunu informisanost i dostupnost drukčijem mišljenju, za korumpirane sledbenike vlasti to nije.

Šokirana sam ignorantskim stavom opozicije prema ovoj temi i pitam se, aman ljudi da li je moguće da ćemo svi zajedno dozvoliti uništavanje informativnih kanala SBB.

Zar ne bi bilo logično, a to je primetio i Panović, da opozicija koja polaže toliku nadu u dijalog sa vlašću, pod pokroviteljstvom Evropskog parlamenta, traži nacionalnu frekvenciju za N1.

Ili da Telekom pod istim uslovima kao Telenoru ustupi optičke kablove SBB, na kredit i trogodišnje plaćanje, ili da se jednostavnom dopunom zakona obavežu operateri da prenose sve kablovske informativne mreže.

A umesto bizarnog ministarstva za nadgledanje izbora, zahtev za dosledno poštovanje postojećih zakona uz dopunu novih kaznenih mera za njihovo nepoštovanje, mogao bi da ima delotvorniji učinak.

Neke nevladine organizacije, postale su relevantnije za nadgledanje od lenjog i korumpiranog REM-a.

CRTA, BIRODI, Novosadska škola novinarstva…

Bilo bi, takođe, logično da se zahteva povratak klasičnih predizbornih formi TV duela o ključnim temama koje žuljaju građane Srbije od Kosova, preko Krušika, Ivanjice, sudbine zviždača, statusa Instituta Jaroslav Černi, uloge u srpskoj politici Milenijum tima i kontroverznih biznismena koji su na međunarodnim poternicama, a vrlo bliski vlastima…

Samo ovi minimalni zahtevi, uz obavezu da izbori, lokalni, republički i predsednički budu razdvojeni izmenili bi javni diskurs što se već oseća stupanjem Bajdena na daleku američku predsedničku scenu a koliko bi se tek osećalo, na bolje, da srpska pluralistička mišljenja dođu do najširih slojeva lako je pretpostaviti, ali na tome treba i raditi.

U protivnom ne gine nam „tri M“, monolog, monolit, monopol, dakle cementiranje mozgova!

Šokirana sam ignorantskim stavom opozicije prema temi i pitam se da li je moguće da ćemo svi zajedno dozvoliti uništavanje informativnih kanala SBB.