Pastir i ovce

… govorio je blaženopočivši Amfilohije Radović i odmah pojasnio, da ne bi bio pogrešno shvaćen, „osim što ima pravo da pozove vernike i sve pravdoljubive ljude da ne daju glas politici koja mimo svakog pravila, proteruje sveštenike iz zemlje, ruši crkvene objekte, a hapsi i privodi vladike, sveštenike i vernike!!!

I dobio je političku borbu, pozivajući sledbenike da ne daju glas pomenutoj opciji, ali je izgubio od nenadanog neprijatelja – kovida 19.

Umesto da poučeni posledicama litija u Crnoj Gori, celivanja zaraženog mrtvaca, pa bio on i mitropolit, te pričesti istom kašikom, Sveti sinod, sveti Vučić i presvetli krizni štab ne dozvole da se isto ponovi, naglo, eksponencijalno su omutaveli, pa kud puklo da puklo, a pući će po grbači svih građana Srbije, bili vernici ili nevernici!

Zapanjuje činjenica da je retrogradno kretanje unazad toliko uzelo maha da će sekularci uskoro morati da se bore za elementarna ljudska prava i opstanak.

I nije slučajno što u svom političkom govoru nad odrom patrijarha Vučić nijednom nije pomenuo građane, upadljivo je bilo njegovo pozivanje na narod, Srbe i srpstvo, što je bilo u skladu sa, privatno mu upućenom, željom pokojnika da čuva Kosovo i Srpsku…

A pre skoro sto godina sama crkva je bila naprednija i modernija kada je reč o zarazama i opasnim bolestima.

Na to je podsetila Vesna Rakić Vodinelić objavom na Tviteru dela dokumenta iz zbirke „pastirske prakse crkvenog bogosluženja i religijskog života“.

E taj crkveni papir eksplicitno kaže popovima: „Nabaviti nekoliko kašičica za davanje pričešća i poviše ubrusa, povećih novih, ma i od najjeftinijih tkanina, svaki će iznositi metar u kvadratu, njime brisati pričesnike, donekle jednim, zatim drugim, trećim i četvrtim uglom, potom uzeti nov. Čim se pričesti lice sumnjivog zdravlja, odmah tu kašičicu spustiti u lonac ključale vode, naročito za to spremljenu u oltaru i uzeti drugu kašičicu. Crkvenjak će uzeti kašičice iz ključale vode, naročito za to spremljene u oltaru, brisati ih čistim ubrusom i da skratim, ubrusi se posle moraju spaliti. Zanimljiv je i detalj koji se u ovom uputstvu nalaže sveštenicima da „obrate naročito pažnju da u dobro otvorena usta pričasnika sipaju sveto pričešće ne dodirujući kašičicom njihove usne! Elem, sva ova pravila grdno su zaglavila i toliko godina kasnije ne samo što nisu delimično poštovana, kao maska ispod nosa koja pokriva samo usta, već su potpuno ignorisana do bezumnosti i u Patrijaršiji i u Hramu Svetog Save.

Tako ispade da je voljom svetovnog pastira, koji iz govora u govor širi svoje stado i pretenduje na vođstvo svekolikog srpstva i u zemlji i u raseljenju, crkva postala moćnija od države i državnih zakona, samo zato da bi on iskoristio čin sahrane i iskrene tuge mnogih vernika, za svoj predizborni govor i zabeležio skok rejtinga u obožavanju, što nedvosmisleno nagoveštava da je kampanja već u punom jeku i biće najduža u istoriji! Semper idem, uvek isti….

Zato je na neki način postalo nametnuto važno ko će biti novi „predsednik vlade crkvene administracije“, dakle novi patrijarh.

Imajući u vidu da je Vučiću bilo potrebno više od tri meseca da sastavi izvršni kabinet od monolitne svetovne strukture, gotovo sam sigurna da će mu mnogo manje vremena trebati za konsultacije sa crkvom.

A da će se pitati, pitaće se sasvim sigurno, barem od one crkvene struje koja ga podržava.

Crkva kao najveća i najmoćnija nevladina-vladina organizacija, uživa specijalni status a njeni pastiri vanserijska prava, primaju državne penzije koje smo za njih zaradili svi i vernici i nevernici i pri tom odolevaju plaćanju poreza.

Mašala!

Došlo vreme da se barem po ovome zna ko je pastir a ko ovca!