Prisilni utisak

Ivanović je postao meta samo zato što koristi svoje legalno i legitimno pravo da se kandiduje za gradonačelnika Kosovske Mitrovice, na skorim lokalnim izborima, dakle, da se kandiduje mimo Vučićeve „Srpske liste“, što je samo po sebi greh a pogotovo posle podrške Demokratske stranke. Ako ste, dakle, do ovog skandaloznog i nečovečnog postupanja prema jednom državljaninu Srbije, imali iluziju da od dijaloga i može nešto da bude, nemojte se više zavaravati! Jer ni jedna pravna i demokratska institucija sa pratećim demokratskim institutima, kao što je javna debata, već pet godina ne postoji. Ta količina prezira i omalovažavanja opozicije, kroz svakodnevne javne nastupe Vučića i kroz izjave njegovih namesnika, kroz obesmišljavanje parlamentarizma i brutalno ugnjetavanje neistomišljenika, kroz nadrealno, svedozvoljeno, kršenje zakona i poslovnika, ukidanje nezavisnih institucija, postavljenje problematičnih i nekompetentnih ali poslušnih individua na odgovorna mesta u državi, govori o jednoobraznom i jednobojnom učinku ove vlasti od kojeg boli glava svakog mislećeg člana ovog društva. Ma kakvo mišljenje, pokoravanje, to je cilj! I nije to samo rikverc u devedesete već kako veli istoričar Srđan Milošević, mnogo toga podseća na tridesete. „I globalno, i ovde u Srbiji. Devedesete su naša parohijalna tuga i nesreća i tu je više reč o jednom personalnom kontinuitetu koji stvara te asocijacije na devedesete. Ipak, stvari su kompleksnije i ovdašnje stanje je ovoga puta u mnogome refleks globalnih degenerativnih procesa koji ugrožavaju demokratiju.“

Zbilja, treba li nabrajati Trampa, Erdogana, Orbana, Putina… sve velike vođe koji su Vučićev uzor, prema njegovim izjavama, a kojima demokratija i ljudska prava služe kao poštapalice za podsmeh. Treba li ponovo čitati najozloglašeniju knjigu „Moja borba“ (Majn Kamf) najozloglašenijeg vođe, pa u njoj prepoznati čitava poglavlja koja korespondiraju sa savremenim dešavanjima i savremenim liderstvima. Treba! Evo nekih pasusa koji ne truju ali upućuju na posledice takve politike.

„Cilj reformatorskog pokreta se nikada neće postići prosvetiteljskim radom ili uticajem vladajućih sila, već samo zadobijanjem političke moći… Ako bi zadobijanje moći predstavljalo pretpostavku za jedno praktično sprovođenje reformatorskih namera mora da se od prvog dana svog postojanja oseća kao pokret mase, a ne kao literarni klub za čajanke ili malograđansko kuglaško društvo… Naš pokret i u pojedinačnom i u opštem zastupa princip neophodnog autoriteta vođe, u paru sa najvišom odgovornošću… Praktične posledice ovog principa u pokretu su sledeće: Prvog predsednika jedne lokalne grupe ljudi postavlja sledeći viši vođa. On je odgovorni rukovodilac te lokalne grupe. Svi odbori su njemu podređeni a ne obrnuto. …Odbori za glasanje ne postoje već smo radni odbori… Isti princip važi i za sledeću višu organizaciju, opštinu, okrug, regiju… Vođa se uvek postavlja odozgo na dole i istovremeno zaogrće neograničenim punomoćjem i autoritetom. Samo se vođa cele partije iz razloga zakonitosti društva bira na generalnoj skupštini svih članova. On je, međutim isključivi vođa pokreta. Svi odbori su njemu podređeni a ne On odborima. On određuje i odlučuje ali time nosi odgovornost na svojim leđima… Napredak u kulturi čovečanstva nisu proizvod majoriteta već isključivo počivaju na genijalnosti i delotvornoj snazi ličnosti… Ali time je pokret antiparlamentaran, a čak i samo njegovo učešće u parlamentarnoj instituciji može samo da ima smisao delatnosti ka njenom razaranju, ka otklanjanju te institucije, u kojoj treba da vidimo jednu od najtežih pojava propasti čovečanstva. Najbolja organizacija nije ona, koja između vođstva i pokreta i pojedinačnih pripadnika tog pokreta gura najveći, već ona koja gura najmanji posrednički aparat… Postupak direktnog i ličnog prenošenja ideja od tog jednog čoveka ostalim savremenicima je najidealniji i najprirodniji…

Pošto se kod takozvane građanske orijentacije u stvarnosti cela politička borba sastoji samo od tuče oko pojedinačnih parlamentarnih stolica… nedostaje im velika magnetna privlačnost koju široka masa uvek sledi samo pod prisilnim utiskom velikih, nadmoćnijih gledišta, jednom uverljivošću bezuslovne vere u iste… Liliputancu se može odgovoriti samo jedno: Naravno mi pokušavamo da nadoknadimo ono što ste vi propustili u vašoj kriminalnoj gluposti. Vi ste principima vaše parlamentarne trampe potpomogli da se nacija silom uvuče u ponor; ali mi ćemo, i to u formama napada, postavljanjem novog pogleda na svet i fanatičnom nepokolebljivom odbranom svojih principa graditi stepenice našem narodu, po kojima će jednom opet moći da se popne u hram slobode…“

Što se mene tiče niti mi treba takva sloboda niti takav hram.