Realno i nemoguće

Suficit je nezamisliv, kao u zemlji čuda… Nevažno je ko to uvek i iznova papagajski ponavlja i obećava posle Vučića; Vulin, Dačić, Mihajlović, Brnabić…. ali to je ta najava budućnosti, ekipe na vlasti, kroz stvaranje lažnih slika sadašnjosti. A sadašnjost postaje sve nemilosrdnija, neodmerenija, teža, zastrašujuća i upućuje na oprez, jer krije mnogo različitih verzija budućnosti od kojih neke nisu uopšte privlačne… Ko je verovao dvehiljadite da će budućnost dve i dvanaeste pripasti onima koji su smenjeni petog oktobra… ili da će srce Evrope biti okovano žicama…?

Zašto je Vučić toliko „pretio“ makedonskim scenarijem? Ogroman broj ljudi osim kodiranja novog straha nije ukapirao uopšte o čemu se radi. A Iskreno rečeno meni je pretnja i pre deset godina bio VMRO-DPMNE i Gruevski kao što mi je Vučić pretnja danas. Iako je Vučić tek na pola puta, koji je Gruevski isterao, sličnosti među njima se evidentne. Obostrano su naklonjeni jedan prema drugom, terminološki su istomišljenici, barataju sličnim pojmovima „izdajnici“, „strani plaćenici“, za sve one koji nisu sa njima. Praktikuju stalnu napetost i stalne vanredne i prevremene izbore, ne zbog provere narodne volje već zbog očuvanja sopstvene vlast. Gotovo identično, kičerski i netransparentno, preko leđa poreskih obveznika, uređuju svoje glavne gradove, evropejci verbalno, ratničku retoriku i patriotizam drže u rezervi kao zapetu pušku… Gruevskom ovaj put nije uspelo i zato je Vučić zabrinut… Barem je to neprikriveno jasno. Osim toga on ima u rezervi druge uzore, doduše međusobno konfrontirane, Merkel, Orbana, Erdogana, Putina što mu, za sada izgleda, povećava manevarski prostor. Još samo da vidimo kako će ishodovati izbori u Francuskoj, pa će da odluči da li njegovi ministri treba da putuju u Pariz ili ne!?

„Videti budućnost kao potencijal unutar sadašnjosti nije kao da vidite jaje kao potencijalno pile. Osim ako se ne razbije u paramparčad ili skuva za piknik, jaje će se pretvoriti u pile po zakonu prirode; ali priroda ne garantuje kakav će sistem biti“, slikovito primećuje Teri Iglton i podseća na „hiperbolični“ studentski slogan iz 1968. „Budimo realni: zahtevajmo nemoguće! Jer ono što je realno potrebno da bi se popravilo društvo nalazi se izvan preovlađujućeg sistema i u tom smislu je nemoguće ali jeste realistično verovanje da se svet, država i društvo mogu mnogo poboljšati. I to je suštinski značaj protesta „Protiv diktature“, „Ne da(vi)mo Beograd,“ pa čak i prvomajska šetnja rascepkanih sindikata koji su se i bez pasulja, možda, opasuljili… Čak ako se i ospu i potpuno utihnu neke stvari iz sive zone i ispod tepiha su izvučene na svetlost dana i o njima će ubuduće morati da razmišlja i aktuelna vlast i opozicija…

Imajući u vidu kontekst u kome su se našle sve zemlje Balkana, ni članstvo u Evropskoj uniji, kao što je slučaj sa Hrvatskom, nije garant sloboda, poštovanja ljudskih prava, borbe protiv korupcije. I zato na radnički Prvi maj, praterijanski dan, dan svih ugnjetavanih i eksploatisanih koji su pobedili fašizam 9. maja, savetujem jedno štivo sa sajta „Socijalne Evrope“ u kome Piketi sa nekolicinom saradnika predlaže novi demokratski ugovor o evropskoj politici jer, kako kaže, ne može sve da se svodi samo na priču o zajedničkom tržištu bez harmonizacije ekonomskih politika, poreskih sistema i podsticanja konvergencije između nacionalnih budžetskih politika čime se ulazi u srce novih socijalnih ugovora država članica, čak do poništenja nekih nazidanih dugova…

Kritikujući otuđenost i neprozirnost evropskih institucija koje poslednju deceniju bez ikakvih ograničenja šire sopstvenu vlast, prvenstveno Evropske centralne banke, Komisije Evrogrupe i Evropskog saveta, zalaže se za promenu uloge Evropskog parlamenta kao savetodavnog tela, koji bi trebalo da te institucije obuzda i stavi pod kontrolu. A to opet podrazumeva jačanje uloge nacionalnih parlamenata koji kao “ jedine institucije sa dovoljno legitimiteta imaju moć da demokratizuju moćnu evropsku međudržavnu mrežu birokratije“… Pre toga ili paralelno, trebalo bi da raskrinkaju te mreže unutar sopstvenih država.

Postizborno vođenje sednice parlamenta, predsednice Maje Gojković, pokazuje da ova agenda nije doprla do nje i da i dalje voli da krši poslovnik i gazi dostojanstvo poslanika opozicije. Stoga su studenti u pravu kada traže njenu smenu, jer su realni i jer traže nemoguće. A tek Piketijeve nemoguće ideje danas, možda su nekome smešna alternativa ili jedna od povoljnijih varijanti budućnosti sutra.