Tipologija neprijatelja

Zaboravio je da doda i besplatno obrazovanje, verovatno zato što sam, kao vrhovni učitelj, svakodnevno edukuje populus crtajući gde smo, šta smo, gde ćemo biti i kome treba da verujemo nekoj patkici ili njemu. Ma nije reč o rušenju tri barake već o rušenju mene, izustio je, kobajagi uzgredno i time otkrio svoju suštinu. Kvintesencija Vučića je on sam sebi.

Zaboravio je da pomene i Titovo nasleđe Udbu koju, do dana današnjeg sem preimenovanja nekih odeljenja, nije dirnuo, čak mi se čini, da je kao neustavni šef koordinacije svih bezbednosnih tela, posebno neguje.

Jedan hrvatski nedeljnik nedavno je došao do originalnog primerka knjige svih obrada koje je Služba državne bezbednosti radila do 1984. godine u toj državi. Objavljen je spisak od 850 javnih ličnosti među kojima su poznati kompozitor Miljenko Prohaska i Tuđman i Mesić i Žarko Puhovski, a sve u funkciji skidanja magle da li je tamošnji, sada već bivši lider HDZ Karamarko, bio doušnik ili žrtva Udbe.

I u Srbiji su, pre dekade i nešto, u veoma kratkom periodu, dva tri meseca, za vreme DOS-a i ministrovanja Dušana Mihajlovića, a u slavu nove demokratije, otvoreni dosijei građana. Imena agenata i tada i sada ostala su anonimna što navodi na osnovanu sumnju da i dan danas u celoj regiji mnogi od njih aktivno učestvuju u javnom i političkom životu.

Vučić sa tim nema nikakve veze, bio je malecki, izuzev što inovativno koristi Službe a naročito tipologiju neprijatelja. Ono što je u zloglasnoj Udbi pod odrednicom „unutrašnji neprijatelj“ bila mana, nacionalizam, tehnokratizam, liberalizam, danas je prednost. „Strani plaćenici“ tj. špijuni zadržali su isti gadljivi status, IB-ovci su od opasnih momaka zasluženo postali žrtve, a pripadanje građanskoj desnici, normala u spektru političkog pluralizma…

Medjutoa, najgori i neizbrisiv trag na društvo ostavio je tajni rečnik Udbe, koji je zahvaljujući Vučiću postao javan i mainstream javnog diskursa za diskvalifikaciju političkih neistomišljenika i neupodobljenika njegovoj ličnoj kvintesenciji.

Nepodnošljivom lakoćom, vladajuća ekipa na čelu sa premijerom u multimedijalnom pristupu i kontroli, proglašava ko jeste unutrašnji neprijatelj a ko nije, ko jeste strani plaćenik ko nije! Nije, Siniša Mali, kojemu pored onoliko nekretnina ne trebaju savamalske barake, nije Stefanović jer fantomke MUP-a služe samo za konferencije za štampu, nije ni „čestiti“ Gašić sa svojom medijskom imperijom koju mu je baba ostavila u nasleđe, ali jeste Žuta Patka direktno finansirana iz inostranstvu i direktno uperena protiv Aleksandra Vučića. Kakvo rušenje tri barake, radi se o rušenju Vučića!! Tom količinom egocentrizma prelio je sve čaše i verovatno će se jednom u zvaničnim dokumentima bezbednosnih službi iz ovog vremena naći i obrada, pod oznakom mrzitelj Vučića a samim tim opasan po državu.

Prema istim principima su se u inoviranom retroscenariju jedne bedne šetajuće predstave našli kao eksponati svi koji su argumentovano kritikovali premijera. Posle toga su nedeljne, karikature jednog od eksponata Dušana Petričića ukinute sa naslovnice lista „Politika“. Nemam ja sa tim veze, ma vratite ga izustio je podsmešljivo i neobavezno premijer, glumeći razumevanje sa humor, satiru i karikaturu, kao što je nekad bio uzgredan u „vraćanju“ „Utiska nedelje“ pa ga eto nisu poslušali.

A Petričić je, na primer, zbog čega su mu rekli da malo „oladi“, nacrtao Vučića u studiju u kome su svi Vučić, preko voditelja, kamermana, tehničke postavke, rasvetljivača do tetkice što čisti. Pa zar to nije istina? Istina koja bi njegovoj suštini trebalo da godi? Zar ne želi da svi mi budemo njegova suština – svi smo mi Vučić! Nema tu mržnje kako je neoprezno zapazio njegov kabinet, to je samo iskazana ljubav, mislim kabineta prema njemu a mržnje i prezira prema svima koji su se usudili da se ne slažu sa njegovom kvintesencijom. Ima tu još nekih pojavnih oblika Vučićeve vladavine; opsesija zaverom, prezir prema slabijem, herojska smrt, selektivni populizam… nedostaje još nekoliko karakterističnih kockica da bi se prepoznao UR-fašizam.