U Dodika tri lica

U danonoćnoj komunikaciji sa širokim narodnim masama, budio ih na jednoj, uljuljkivao na drugoj i pridikovao, do kasno u noć, na trećoj televiziji.

U boga Janusa dva, u Dodika tri lica razdanila su ga kao neprikosnovenog lidera u Republici Srpskoj sa neograničenim izgledima, uprkos pozivu iz Tužilaštva BiH, da uknjiži još jednu pobedu, sledeće nedelje, na lokalnim izborima. Ako nastavi ovim furioznim tempom, mogao bi da vodi glavnu reč i u matici na predsedničkim izborima… Pogotovo ako se nepoštovanje institucija jedne, notira kao preporuka za institucije druge države.

Ono što je govorio Amiru Zukiću na N1 u „Pressingu“ prećutao je Milomiru Mariću u „Ćirilici“.

Prvom je odbrusio da nije balavac da bi bilo ko mogao da ga grdi, pa ni Vučić, poručivši da Bosna ide napred i opstaće uz osvetničku mu želju da nestanu samo oni koji su sve ovo zakuvali. Razumno je poručio regionu da se država ne pravi hapšenjem političkih protivnika i naglasio, da je Dan Republike Srpske sekularni praznik, što znači ko neće da ga slavi ne mora i nije secesionistički potez! „Rata neće biti“, „Ja nisam čovjek rata, ne želim rat“. Uveo je novu reč u politički opticaj „modeliranje“ odnosno spremnost, kako je rekao, RS na dogovor, bez stranaca, sva tri naroda u BiH, koja bi trebalo da opstane kao njihov okvir u kojem će federirati, dakle, biti federalne jedinice! Načeo je, dakle, reviziju Dejtonskog sporazuma.

Kod Marića, sasvim suprotno, prisetio se Ju federacije kao tamnice za Srbe, ispovedio da ne može neki Ćemel iz Makedonije, koji slavi „Ilinden“, a sudija je Ustavnog suda BiH, da zabrani Srbima da slave 9. januar tj. Svetog Stefana. Naglasio da ne živi u BiH već u Republici Srpskoj i održao lekciju: „Mi smo veoma ozbiljni Srbi za razliku od vas Srbijanaca“ poentirajući konstatacijom da Srbi iz Republike Srpske i više vole Srbiju nego Srbijanci! Ups, čudna neka ljubav?! Možda Dodik planira da se Srbija priključi RS. Ne, naravno odmah, za dve godine, na primer, a do tada će se primenjivati puzajuće, postepeno, ujedinjenje koje je otvorio Dejton kroz specijalne veze!

Podastirući razne podatke o falsifikatima u nemiloj mu BiH državi, počev od popisa stanovništva, preko Pedi Ešdauna, koji ga je najviše povredio, i visokih predstavnika koji rade za enormne pare kojima se svaka kriza isplati, do sedam teških godina lobiranja za Republiku Srpsku jer milion evra za lobing nije ništa, govorio je o Alijinoj Islamskoj deklaraciji koja se upravo sada ostvaruje, ljubavi prema Gadafiju, i zaključio da je multietničko društvo zabluda a Bosna i Hercegovina patnja i za Bošnjake i za Hrvate i za Srbe.

„Da li se vi osećate okupiranim u BiH“?, nimalo sugestivno zavapio je Marić.

„Ja ne!“ bez dramske pauze odgovori Dodik.

„Baja, Nikola Pašić, promrmlja par u ovom razgovoru a vama kviz pitanje kom licu Dodika verujete. Onom u „Pressingu“ ili onom u „Ćirilici“? Ja vala nijednom. Ovde nije reč o kilogramu zlata koji, prema sopstvenom otkriću javnosti drži u kući, već o simbolu tog kilograma kako ga je stekao. Kontroverzom, konfrontacijom, različitim licima, personalizacijom entitetske politike, taktiziranjem u snishodljivosti na jednoj, bahatim bukačenjem na drugoj strani…

„Gde ste, bre, ljudi“, kaže jutjuber iz Čačka, koga obožava moj unuk u igrici „Majnkraft“, zar ne vidite šta se dešava? Ako ne vidite u igrici, kako ćete videti u životu?

A dešava se, između ostalog, depresivno zapažanje Nevidljivog komiteta, da se sfera političke reprezentacije zatvara. Ekonomskom krizom, ratovima, terorizmom, migracijskim pritiskom, krizom međunarodnih institucija…“Sleva nadesno, istovetno ništavilo zauzima poze nadmoćnog ubeđenja ili nepatvorene iskrenosti, iste propagandne kreature koje menjaju svoje diskurse u skladu s poslednjim otkrićima službi za komunikaciju. Posmatrajući one koji još uvek glasaju nameće se utisak da sve čemu oni teže jeste da unište glasačke kutije izlazeći na izbore iz čistog prkosa“ a možda i straha… Rezultat je isti.