Vučić, Nikolić i ađutanti

Ponesen, valjda, Vučićevim osvajanjem Brozove popularnosti, decenijskim navikama praznovanja u te dane i pratećim gurmanskim marifetlucima, predsednik države se dosetio još jednog praznika, pa će ga predložiti na usvajanje, prisajedinjenje Vojvodine Srbiji i time pokazao veliku brigu za svoju državu.

Drugu brigu je pokazao i za svoju vojsku, na kojoj se ne mogu prelamati mere štednje, jer je „stub bezbednosti pa i ekonomske politike“ zloguko poručivši „ko ne želi svoju vojsku, zažaliće što ima tuđu“.

Ne odustajući od primata na tronu moći, strpavši ga u druge, Nikoliću i svima njima premijer poručuje da ne može da isplati ono što nema i da je vojsci namenjeno povećanje plata od pet odsto uprkos protivljenju MMF… Predsednik države smatra da svako ima pravo da protestuje i da je „svako protiv koga se protestuje, ili za koga misle da može da pomogne, dužan da se prema tome odredi i opredeli“.

Pošto se Vučić jasno opredelio, Nikoliću ne preostaje mnogo, uključujući optimističku najavu, da će razgovarati sa ministrom odbrane, kao da ovaj nešto može da uradi mimo odluke Vučića! I tu je kvaka providnog igrokaza. Obojica i Vučić i Nikolić su ponosni na vojsku i udruženim snagama prećutkuju suštinu zahteva Vojnog sindikata koji ne traži nikakvo dodatno izdvajanje i opterećenje građana Srbije već preraspodelu unutar vojnog budžeta, u kojem, tvrde, ima prostora za povećanje plata. Sa dnevnicom 150 i obrokom u vojnoj kantini od 200 dinara, teško se može govoriti o dostojnom statusu vojnika, ma koliko moderno ili čak poklonjeno naoružanje bilo.

Ova i neka druga neslaganja partijskih saboraca i čelnih ljudi države odmah su poslužila za tezu o sve vidljivijem raskolu među njima!? Kontekst trenutka, podrška Rusije Nikoliću, zapadnih zemalja Vučiću, pre upućuje na brižljivo isplaniran marketing u predizbornoj kampanji kako bi se pridobio što širi krug birača… Možda se ljubav među njima malo ohladila, ali Nikolić veoma dobro zna da bez Vučićeve podrške ne ulazi u drugi krug izbora, a Vučić čak preti da bi podneo ostavku ukoliko bi neko „tuđi“ pobedio na tim izborima. Otuda i spekulacije kako bi se i sam mogao kandidovati, mada sve ukazuje da je protokolarna funkcija predsednika države ispod njegovih gabarita. Zašto bi napuštao najvažnije a u međuvremenu ga je pretvorio i u najmoćnije mesto u državi?!

Pa predsednik države ne može da obavlja ni ono malo najosnovnijih stvari, na primer unapređenje oficira u generale, dok to ne razmotri i odobri premijer. Nikolić je prvi predložio ustavne sudije ali, brale, ima da čeka do poslednjeg trenutka dok Vučić ne složi sve pione na tabli. Ukratko, Toma ne može bez Ace, Aci ne smeta Toma… I držaće se zajedno čak i da Vučić smisli da ga penzioniše i podrži Jeremića.

Sve to spada u isti kontekst planetarnih turbulencija, udaljavanja Zapada od sopstvenih demokratskih tradicija, ekonomske krize, migracije, podizanje zidova među državama nacijama, Putin, Orban, Erdogan, Kašćinski, Tramp…

Srbija koju kroji Vučić dođe kao dobar uzoran partner. Unutrašnja permanentna proizvodnja vanrednog stanja, zastrašivanje i progon neistomišljenika, nema za cilj da ekonomski destabilizuje Srbiju već da uruši institucije i poništi podelu vlasti, u čemu se evidentno uspeva. Izvršna vlast kao vrhovni komandant se nametnula i zakonodavnoj i sudskoj. Parlament se pretvorio u glasačku mašinu vlade, to jest zakonodavno telo se pretvorilo u izvršitelja izvršne vlasti. Skupština Srbije funkcioniše mimo poslovnika i na ivici opasnijih incidenata.

No Vučićevoj Vladi to nije dovoljno dok ne porobi celo civilno društvo, zato mu je kost u grlu „Ne davimo Beograd“ pa flagrantno i nezakonito poništavaju izbor člana REM-a iz NVO u Skupštini Srbije, a onda raspisuje nove, sa sigurnim kandidatima koji će proći ako ne rade po „sopstvenoj savesti“, kako predviđa zakon o elektronskim medijima, već prema Vučićevim zahtevima koje nekada saopštava lično a nekada ih prenose njegovi ađutanti, ordonansi, propagandisti…

Držati to „nezavisno telo“ pod kontrolom uslov je bez koga se ne može u predizbornu kampanju i UIP (unapred isplaniranu pobedu). Neće oni nekog novog Sašu Jankovića koji je, temeljno i odgovorno, radio svoj posao. I zato ga treba satanizovati do kraja i njega i svih sto „plaćeničkih“ javnih ličnosti koji ga podržavaju u kandidaturi za predsednika države. Sve ovo što se dešava, uz najavu „velike metle“, liči na čišćenje prostora i otvaranje novih praznina, koje će ispuniti Vučić, a to znači da će i „izgnanika“ koje generiše prazan prostor biti sve više i više.