Vučić u mojoj ulici

Dva radnika gradske čistoće onim bučnim izduvačima sakupljali su lišće, a još četvorica ga lopatama bacali u kontejnere koji su samo tog dana tri puta pražnjeni. Zaposleni u gradskom zelenilu „bištali“ su omalene travnjake i žardinjere!

Šta se to neverovatno dešava, upitala sam komšiju? Kako ne znate? Dolazi Vučić, očistili su gore i ceo park! Baš lepo, uzvratih, i setih se najavljenog rođendana naprednjaka. Ali to nije danas, to je prekosutra! Radićemo ovako i sutra, procedi mi kroz zube jedan od smetlara.

Pa dobro, zašto tako nije svaki dan, s obzirom da u ovoj ulici dugačkoj svega šesto metara imamo gimnaziju, pijacu, sportski centar, dosta kafana, ćevabdžinica i kafića, izuzetno je prometna, zašto ovako ne čistite svaki dan, a nekad se ova ulica prala i dva puta dnevno, upitah nadzornika? E pa nema više ko da pere ulice. Bilo zabranjeno zapošljavanje, a sve svoje strpali u administraciju, polovina čistača ima PP! Šta to znači? Privremeni posao! A to znači radi duplo više od stalno zaposlenih za skoro upola manju platu od njih! Hm, suosećam sa njima, ali mi postade jasno zašto u onim retkim redovnim prilikama, jednom u tri ili pet meseci, cisterna prođe munjevito i opere samo jednu stranu ulice a druga ostane za neki drugi put kao iscepan rukav na ispeglanoj košulji!

Rasvetlilo mi se i zašto Vučić priča bajke i zapravo vidi sasvim drukčiju realnost od postojeće. Prosto mi sve više liči na Katarinu Veliku, a njegov miljenik Mali sve više podseća na Grigorija Potemkina jer gomila zaposlenih u javnim preduzećima ide kao prethodnica i licka sve kud kroči Vučićeva noga.

Slično, mada uz više pretnji, ucena i napada, lickaju i javno mnjenje pred izbore ili statistiku o uspešnosti, svakodnevno! Pošto i najnoviji podaci govore o njegovom izrazito visokom rejtingu 55 odsto, nije mi, ipak, jasno, zašto mu dovlače autobuse pristalica iz unutrašnjosti kada ih, sasvim sigurno, ima dovoljno u Beogradu da napune stadion Tašmajdan. Zašto je toliko važno da ih isto toliko ostane napolju, jer uvek ih, pa bila to i novobeogradska „Arena“ pretekne za napolje? A ti jadnici koji su tri sata ranije počeli da pristižu, razmileli su se i zakrčili tu malu ulicu, posedali gde su mogli, sa svojim pljeskama ili sendvičima, zapišavali sva leđa zgrada i pijace, koja je, uzgred, trebalo da počne da se renovira još u martu, obećao Mali, ali nije…

Nije mi, takođe, jasno zašto hor Radio-televizije Srbije sa dirigentom Suđićem, koji se finansira iz budžeta i pretplate svih građana Srbije, peva na stranačkom skupu. Da li će pevati i na nekom skupu opozicije!? Naravno da neće, kao što nacionalne mreže neće direktno prenositi ništa izuzev skupova vladajuće koalicije i to za džabe. Gde, bre, da naplaćuju vladajućoj stranci koja raspolaže milijardama dinara od prilježnih donatora koji je unifikovano „darivaju“ istom sumom, poslednja je iznosila po 40.000 dinara. A neki od njih su nezaposleni. Bogatima se ne naplaćuje, samo siromasima! Ko im je kriv što su siromasi i ne rade ništa već samo piju kafu i pivo!!! E tako funkcioniše sistem, kao u pluskvamperfektu, davno prošlom, činilo mi se, zaboravljenom vremenu. Zato mu i kliču Aco, Srbine, Kosovo je uz tebe! To je pravo lice Vučićeve second hand politike. Sve što je „u istoriji“ upotrebljavano, a mnogo toga i bačeno na đubrište, reciklirao je i uspešno koristi. Jer, kome ti ljudi, koje šeta i prevozi žedne preko vode, veruju – njemu ili zvaničnim podacima… o nikada većim platama i penzijama, osim u vreme Ante Markovića, o divnim i hrabrim penzionerima koje je, sada je potpuno jasno, žrtvovao kao pione u šahovskoj partiji….

Analiza „Istinomera“ govori da je fiskalna konsolidacija „penzose“ koštala preko pola milijarde evra, 612 miliona i 400 hiljada miliona evra, a „žderači“ tih para, javna preduzeća, i dalje „lapaju“ da bi Vučićeva pretorijanska garda imala sigurno mesto i nesmetano mogla da licka stvarnost za njega.

Kristijan Salmon u knjizi „Strategija Šeherezade“ (Clio) otkriva tajne savremenih političara koji uspevaju po modelu „pričam ti priču“ (Storytelling)! U 26 poglavlja, znakovitih naslova, o vladaocu, sindromu čarobnjaka iz Oza, muževnosti političarki, familijarnosti, osvajanju mozgova, srca i uma, gospodarenju javnim vremenom… o nultoj tački kada predsednik zanemi… prepoznaćete mnogo toga što primenjuje i sam Vučić u svojoj „second hand“ politici! Čita čovek i ima savetnike koji čitaju i računa da ga nikada neće pročitati oni koji su nepismeni, a njih je, nažalost, sve više!