Zaravnjivanje

Da li je virus napao prvog marta ili u prvoj nedelji marta, da li je lapsus delatnice iz Batuta ili postistina, to jest okolnost u kojoj objektivne činjenice manje utiču na kolektivno razumevanje zajedničkog problema, raspredaće se i vagati za dvadeset devet ili pedeset četiri dana, koliko lekari predviđaju trajanje ove zloslutne korononapasti.

Zaravnjivanje ipak ostavlja neke džombe kao onu između prvog i šestog dana najtragičnijeg meseca za Srbiju, kada su jednu samohranu majku, koja je kupila i platila stan, policija pokušala izbaciti na ulicu, nju a ne investitora ili onog koji je na osnovu lažnog naloga doveo izvršitelje! Odbranile su je komšije.

Naredna dva meseca je mirna jer je korona zamrznula ovakve aktivnosti ali tek pod uslovom da joj poslodavac ne uruči otkaz, koji se, uprkos apela, masovno deli!

Tih dana sakupljači glasova SNS delili su pakete od vrata do vrata, prikupljali potpise a o odlaganju izbora nije bilo pomena, čak ni kada je proglašeno vanredno stanje, što je trebalo da bude ključni ustavni argument za njegovo uvođenje.

No to je što je! Prinudna izolacija i samoizolacija, najrizičnijih grupa, smanjenje kretanja svih stanovnika, pokazalo se kao dobar i nužan potez, ali da li baš, kao u simulaciji svakog zatvora, reč upravnika i to bez maske mora da ima značaj većeg zakona od zakona?!

Ako bude potrebno, pripretio je, uvešću policijski čas za sve, 24 časa, pa me posle streljajte!

Neki zapadni teoretičari predviđaju da ova pandemija najavljuje kraj diktata tržišta i hiperindividualizma i da je početak usmeravanja ka autoritarnim vladavinama?!

Taj, distopijski scenario u Srbiji već postoji i samo je pitanje da li će se ubuduće, posle korone, dorađivati ili će se rušiti, a neki trendovi se već prepoznaju! Skandalozno, na primer, naddržavno, vanzakonsko ponašanje Srpske pravoslavne crkve kao svetovnog nadautoriteta!

Čega je, drugog, demonstracija pričesti u Novom Sadu i nehigijenska upotreba iste kašičice, makar bila srebrna, antibakterijska, kod prekomerno okupljenih vernika i proslava Mladenaca u Kraljevu?!

Dok predsednik preti penzionerima kaznom od preko hiljadu evra ako ih policija zatekne u prekršaju, povodom ova dva slučaja, Sveti sinod preti svim građanima Srbije o svojoj nedodirljivosti, a republička tužiteljka Dolovac aminuje nenadležnost svog državnog tela po pitanju liturgija, kao da se zakoni Srbije, pa tako vanredno stanje, ne odnose na SPC.

Da li se to crkva sprema da postane država u državi? Do sada to nije mogla da bude! Vrlo uznemiravajuće i za vernike i za nevernike.

Hajde što vas upravnik zatvora svakodnevno uzrujava svojom naracijom, tonom, opaskama, žalopojkama, pretnjama, molbama i neumerenim pojavljivanjem, ali nikako da da odgovor šta sa zarobljenim studentima i državljanima Srbije na svetskim aerodromima kojima ministar inostranih poslova Dačić lapidarno poručuje da se snađu umesto da, kao vlade drugih država, pošalje avion po njih.

Šta da misli onaj mladić koga su testirali na koronu i propisali mu izolaciju a on izbačen iz studentskog doma bez mogućnosti, međugradski prevoz ukinut, da ode u Leskovac i to kod teško bolesne majke koja je rizična grupa?

Kako li se osećaju stigmatizovani sezonski gastarbajteri kojima je istekla tromesečna viza pa su pohrlili da dođu kući da bi se „lečili džabe“ kako ih optužuje upravnik.

Kao da su bili u belom svetu iz obesti a ne zbog preke potrebe i samopreživljavanja. Da su mogli da rade i zarađuju u svojoj zemlji ne bi odlazili napolje.

Ili neverovatna mogućnost data penzionerima da kupuju usred noći. Zar nije postojalo neko pristojnije i isto tako bezbedno vreme od 17 do 18 recimo!

Dok u svetu koronovirusni šokovi smanjuju polarizaciju i ujedinjuju građane u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, disciplinom, naletom dobrote i empatije, međusobnim ohrabrivanjem, humorom preko društvenih mreža, pesmama ili aplauzom kod nas se ti pokušaji neretko obeshrabruju s vrha!

Zaravnjivanjem krive zloćudnog virusa počele su da se „peglaju“ i mnoge druge stvari, otkrivaćemo ih još i biće, nažalost, mnogo neželjenih  nusprodukata o kojima bi trebalo da razmišljamo da ih procesuiramo, da bi na kraju ove planetarne nevolje, u našim ograničenim lokalnim mogućnostima, mogli razumno da odlučujemo.