U samo par dana stisnuh dva javna servisa. Gradski, beogradski i onaj europske Srbije. Na prvom po drugi put nabasah, što kažu netom nakon Danasa, na najnovijeg istorika, „legendu sportskog novinarstva“, pristojno tranzicioniranog Milojka Pantića. Kojem tranziciju ne mogu sporiti, to mu je jedno od osnovnih prava, a i savremeno je. Ali nisam nešto siguran da je dugogodišnjim istraživanjem uspio doći i do privatnih razgovora Joze i Joke. Osim ako ih nije posjećivao i s njima pio kahvicu. Kao što je ćaskao sa voditeljima Prelistavanja. Na oči i uši gledateljstva.
Potom sam dva dana upirao, „istine radi“ moram reći istim prstom, u dugme Velikog servisa, a zbogradi dvoepizodne priče „Dogovoreni rat“. Koju su pored autora, pričali i Mesić, Manolić, Gligorov, Kljujić, Kučan, Jović, Čičak, Puhovski, P.Marković itd. Sa slavnim ministrom vanjskih poslova Aleksom Buhom na čelu, koji kao da nije ni jeo ni miris’o, kao da je, ili da bu prošao lišo. Uz naravno učešće Franceka, Slobe i tu i tamo Alje.
Zatim sam zaredao po aktualijama. Red Europljana, red domaćih, EUovaca, Nijemaca, Lokalaca, preko opet jakih riječi oko jednog od temelja svjetskog ekonomskog poretka, korupcije. Koja je, pa makar krenuli i Narodnjaci sa „pet puta pet“ a nije dvadesetpet, što je više jašu i na njoj i s njom svršavaju, nekako sve veselija i veselija. Uz podršku „političke volje“. Do Jeremića, Stefanovića, Tahirice, Lihtovice u Danasu i Tadića na konferenciji MOJE o istraživačkom novinarstvu.
Na kraju sam, ne izdržah, krenuo po najbližem i najbržem, iako možda osiromašenom internetiranju. I istrgnuo iz Vremena, a od Vladimira Tasića, ono što mi je odgovaralo – Baljezganje je govorni čin čija je primarna namera da govornika oslobodi svake veze sa istinosnom vrednošću iskaza. Ono je stoga kvalitativno različito od palamuđenja i laganja. Čak se i laganje jasno podvrgava kriterijumu istinitosti; ono zahteva pažnju, koncentraciju, veštinu i znanje, da bi onoga kome se laže zaista odvelo na pogrešan put. Palamuđenje je, videli smo, nešto slobodnija forma, ali je još uvek uslovljeno namerom da se nešto predstavi kao nešto drugo; stoga i palamuđenje bar donekle poštuje istinosnu vrednost, jer zahteva korektan opis (lažne) predstave koju cilja da stvori. U baljezganju je, međutim, sve dozvoljeno; ono sebi ne postavlja nikakve etičke i epistemološke zahteve, a svaka odgovornost za izgovorene reči je naprosto zbrisana. To je glavna funkcija baljezganja: stvoriti situaciju u kojoj je moguće reći bilo šta o bilo čemu, na bilo koji način, bez ikakvih posledica po seratore.
Laprdanje, samo ili i utkano, još je za na ranu poviti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
