Bio je dakle taj u prevodu naslova Džozef. Fino su se svi napričali, svako je rekao šta je imao reći i na kraju su đuture, uz pride vodeće civile otišli na večeru. I u pri i u post vremenu o svemu je bila redaljka domaćih i zahraničnih analitičara i inih eksperata. I pojedenačna i timska. Koja nije ostavila ni malo prostora, e da bi se nešto još koliko toliko da bude „svaka ti je zlatna“ moglo reći. Ali srećom, možda nije ni zgoreg, može se taj slučaj prebaciti u neki drugi, u prostor pun veselja i optimizma.
Svojevremeno su, kaže priča, slonovi i miševi dogovorili i odigrali nogometnu tekmu. Za koje je, tako se slučilo, jedan od napadača iz slonovske ekipe nagazio protivničkog beka. Koji se ni uz sve napore liječnika, ni uz sva sredstva suvremenog lljekarstva nikako nije mogao izvući. Poslije tekme kapiten slonova izrazio je žaljenje i sućut (saučešće) kapitenu miševa. Na šta je ovaj, pun razumijevanja i tolerancije, kao provjereni protivnik stvaranja zle krvi, očekivano odgovorio – ma uredu, i mi smo grubo igrali. Ipak, ostao je neki „gorak ukus u ustima“, neka napetost u zraku. Valjalo je uraditi šta šta da se stvari srede, da se stvari opet slože, ponovo namjeste, rječju resetuju. Pa su dva kapitena, slon i mišonja, krenuli preći most pomirenja. Negdje na polovini mosta, mišonja će sav zadovoljan uskliknuti – jebote, što nas dvojica tutnjimo.
Jutros, četvrtak, samo što je Džozef uzletio, stiže mi poštom zanimljiva jedna priča. Ljetadlo (zrakoplov, avion) spremno u zračnoj luci iliti aerodromu, domaći prevoznik, putnici uvaljeni u udobna sjedišta biznis, a posebno ekonomske klase čekaju polazak. Stižu piloti. Prvi ulazi sa natakarenim crnim okularima, uz na lajni odgovarajućeg psa vodiča. Pa potom ulazi drugi, oni crni okulari ostaju, i nekako pipajući dolazi do kabine. Putnici se malo unervoziše, ali k’o biva možda je to neka procedura. Uključuju se motori, avion kreće rulati pistom. Vrlo čudno, ševeljavo. Putnici su u strahu. Oni bliži prozorima vide oko piste, a i na njenom kraju, močvaru i što uz to ide. Napetost raste svakim pređenim metrom piste. Negdje pred sam kraj, piste, počinje panika, a onda cika i vriska. U tom trenutku avion uzlijeće.
U pilotskoj kabini, što kažu u kokpitu, uzdah olakšanja. Nakon kojeg će prvi pilot drugom – slušaj, jednom se ipak može dogoditi da ovi papci zakasne sa cikom i vriskom, pa ćemo svi zajedno otić u tri pičke materine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
