CRTICE IZ TEKICE

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Evo je „olujna“ prilika za ponoviti još jednom prigodnu izreku – Niko nema što Srbin imade, Srbin ima Hrvata za brata, a Bošnjaka za rod-jaka.

Danas će, a i sutra, na sve strane, iz naizgled dijametralnih uglova, paradirati oni, koji bi se u najmanjem i najblažem trebali poklopiti ušima i šutjeti, da nikom ne padne ni na pamet da postoje i das u debelo postojali.

Zaustavio bih se ja u podne, da me na to ne poziva onaj mamlaz od Vulina i ostala bagra iz devedesetih, koja je žestoko pomogla u pakiranju i nesretnim ljudima iz Krajine. Zaustavio bih se kad bi me neko sa odgovarajućom legitimacijom, ako takvog ima, pozvao da se zaustavim za sve nastradale ljude, ne samo za Srbe. Zaustavio bih se, na kraju, i za sebe kao, u formi i žestini, „sretniju“ žrtvu, uračunavajući i hapšenje 1995, pokupljen kao izbjeglica u „Nušićevoj“ ispred „Grineta“, radi slanja u Erdut i dalje u pogibiju, na ratište koje kao ni bilo koje nije bilo moje. Zaustavio bih se radi svoje djece, radi prerano na „Ahiret“ preseljenih mi roditelja, nisu uspjeli poslušati liječnike i izbjeći stresove, radi svih ostalih članova moje obitelji, radi svekolike moje „svojte“. Ali ovako ne računajte na mene. Ja se svakih malo-malo zaustavljam, bez „državne sirene“ i bez zvona licemjernog, ratnodobitnog „sveštenstva“.

Gledam i slušam na javnom „RTS1“, program pod nazivom „Oluja“. Žao mi ljudi, sirotinje raje, a svejedno u meni, nešto što mrzim, nešto nekontrolirano zločesto pita, iako mi je jasno da su opet, po ko zna koji put, „Prečani“ tankom žicom izmanipulirani, iskorišteni, njihova zla hud zloupotrijebljena, šta ste radili od 1991. do 1995. Tragedija na „BHS“ prostorima nije počela „Olujom“, a po svoj prilici nije ni završila. Kao da bi neko htio da sve pređe u „Uragan“.

Zaboravih, jebi ga, isključiti na vrijeme zvučni ton. Opet vijesti. Iste, dvodnevne. Gospodin Nikolić, trenutačno u ulozi predsjednika po svemu sudeći Republike, kaže preko množine, da mu je obraz čist. Ja pred ogledalo, Nikolić u pravu, moj čađav da čađaviji ne može biti. Prljav k’o kad je prljav. Malo malo, eto i premijera, nešto da je vrijeme za kazati punu istinu o progonu Srba iz Hrvatske, ili je nekako slično to rekao, o „Oluji“, o čemi li. Pogledah šta sam o „Oluji“ drljao i šta drljam, nema veze sa istinom glede njegove. Onog nekad službeničića iz Laktaša, člana „Partije“ i pripadnika omladinskog kadra, a sad multimilionera da ne pominjem. Rekoh sam sebi, onako, u bradu, dobro, biografija mi nema težinu ni za mahalu iz koje sam, ali svejedno da pozovem gospodina Nikolića na javnu uporedbu. A mlađahnog Vučića, hrabrog do neustrašivosti, da stvarno, neka stisne do kraja petlju, kaže istinu o „Oluji“, ali javno i u mom prisustvu. I on da ponese biografiju. Pa kud puklo da puklo.