Ha sokole…

Ja nešto rahat, sve mi kao potaman, popio toplu limunadu sa dodacima, popio pravilno raspoređenih svojih jutarnjih šest bombona, nagovorio Petru na odustajanje od loptanja, a na vunarske radove na ramenima mi, pa lagano pao po kofeinsko nikotinskoj terapiji.

Šta više poželjeti za penzionerski neumirovljeni dan. Mogao bih tako dok ne zvijuknem, ali odlučih ipak, sabahilden in the morning, prošetati „domaće“ mi ljubimce i nastaviti u onom kafiću u koji niko poznat mi ne zalazi.

Petri vrijeme za spavanje, vileni i orgija obično do tri ujutro, uhvatila mi ritam, ja se na brzinu malo plaknuh za svaki slučaj, jebiga k’o zna, natarlahah na sebe što mi bi najbliže, zadržah jastučnu frizuru, ko je zgodan zgodan je, i kao da mi je dvadeset, strčah sa petog k’o nekad kad sam znao ustrčati na jedanaesti.

Usput sam sebi promrmosih – šta si danas dan te jebo. Svratih do sandučeta za poštu, za svaki slučaj, malo se štrecnuh kad ugledah kovertu, nije valjda neka zaostala „čestitka“, koliko god da ne stižu na moje ime… Nije. Kroz prozorče na koverti vidim jasno svoje i ime i prezime i tačnu adresu. I nešto kao oko „ličnog“ uručenja.

Opala. Ne pogledah dalje, otvorih, odmah me pogodi u čelo okrunjena zastava Srbije. Uz rečeno mi ime i adresu. Okrenuh drugu stranu, što kažu poleđinu, tamo, malo zamagljena kruna, a do nje jasna da jasnija ne može biti, slika mlađahnog Vučića. Pročitah samo, u trku sam, početak i kraj, kao kasnije ću ostalo. „Poštovani“ i „S poštovanjem, Aleksandar Vučić“, ovjereno potpisom. Ponovih ono šta si danas, Vučić u funkciji osobno, meni osobno šalje pismo.

Dogurah tako do kafića, bi ne bi čitao, rekoh e neću, izdržat ću do popodne, kad Ona stigne, svakom po votkica, meni i kubanska na kojoj piše „Gvantanamera“, pa po svom terku i po istilahu, da čuje šta mi Vučić, kao najprivatnijem privatnom licu privatno piše. Boga mi izdržah. Eto NJe oko petice, ja po votkicu, onu cigaru, Ona u čudu, ja u čelo sa prvom stranom pisma, šta je to, sjedi, miruj, slušaj, ni ja ne znam šta piše, ali Vučić mi piše.

Tebi… Meni, naravno… Izvalih ovo naravno kao da nisam ni malo u čudu, kao da mi je podrazumijevajuće. Iako nikako ne skontavam otkud mlađahnom moja adresa, ne poznajemo se, ja o njemu znam ono što sam kupio i pokupio okolo u proteklih dvadeset pet i kusur godina, on o meni ništa. Bar da ja znam. Vidim nema protesta, ni gandijevskog, ima malo čuđenja, ali sve spremno za pažljivo čitanje i slušanje.

Pa krenem. Od prve do zadnje riječi. U nevjerici, ne jednom, već tri puta. Čak i ona zinula u čudu, a ja ne znam trebam li odmah sam sebi podići spomenik, ili sačekati mjesto na Tašu. Jer, niti sam pripadnik većinskog naroda, niti imam svoj Nacionalni savjet, baš ništa, apsolutna sam manjina, što je provjerljivo uvidom u zadnji popis stanovništva. Elem sam „ljudsko biće“, elem „Bogumio“. Pročitah još jednom u sebi i za sebe, a avazile, čuli su i susjedi i komšije, rekoh kad riknem odmah u krematorijum. Ni slučajno počasni plotun, jer će ga ziher okrenuti, za svaki slučaj, u sanduk.