Istorija povijesti

Prvo o pitanjima. Odmah pa prvo: „Iako se dosad govorilo o disidentima u Brozovom režimu, vi uvodite, prvi put, sintagmu „opozicija titoizmu“. Koliko je opozicija – po definiciji osnovni elemenat demokratske države – mogla da bude delotvorna u diktatorskom režimu(?)“. Pa drugo: „Za srpsku opoziciju u samoupravnom socijalizmu tvrdite da je bila duboko antititoistička, u suštini socijaldemokratska…“. Pa ne znam koje po redu: „Nalazite da su dva najznačajnija događaja u istorijskom bitisanju srpskog naroda u ‘brionskoj monarhiji’: politička likvidacija Aleksandra Rankovića 1966. i brionski ustav 1974(?)“.

Drugo o odgovorima, odnosno dijelovima im. Nabrajativno. „Svako protivništvo bilo kom režimu smatram – opozicijom … ili među prvima, postojeći poredak posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji nazvao titoizmom … ta je opozicija imala duboke korene u demokratskoj tradiciji srpskog naroda i njegove kulture. Prvi motivi antititoističke opozicije bili su moralne prirode … Kritika i samokritika bile su dnevni red svih partijskih i odredskih sastanaka … prodire prvi korpus NOV pod komandom Peka Dapčevića … sa klasičnom subordinacijom, činovima, uniformisanom komandom, štapskom kuhinjom, kulturnom ekipom, snabdevanjem putem rekvizicije … kraj partizanskoj ravnopravnosti, jednakosti, slobodne kritike štabova, rigidnom moralu … Moral u kome se za „ukradenu šljivu“ ili … „Crveni šal“ … u ciči zimi strelja počinilac, polako i nepovratno odlazio je u partizanske legende. Pripadao sam onoma koji su bili razočarani „normalizacijom“, u stvari titoizacijom revolucionarnog pokreta. U meni i mojim bliskim drugovima začinjala se moralna i doktrinarna opozicija novom poretku…“.

Treće, recimo, o svemu i svačemu na šta se nalijeće čačkanjem po raznim googlovima i ostalom: „Prvi put se vidi koliko je Dobrica Ćosićmoćan, uticajan, značajan i poverljiv čovek komunističkog režima, koji pre svih simbolizuju Tito i Ranković, kada 1952. godine dobija dozvolu Rankovića da poseti Goli Otok … i o tome po povratku referiše tri sata Rankoviću, Kardelju i Đilasu, trojici najviših rukovodilaca posle Tita … Dobrica Ćosićje bio čovek od najvećeg poverenja Aleksandra Rankovića … Dok je Aleksandar Rankovićbio čovek broj 2 u KPJ, Dobrica Ćosićbio je važna ličnost i samog Tita koji ga je vodio na put u Afriku brodom „Galeb“, gde je ovaj udvorički, poltronski i neprincipijelno stao na njegovu stranu u sporu sa Mićunovićem. Onda ga je angažovao da napada slovenačkog profesora Pirjevca, da piše program SKJ-u, da ide kao špijun u Mađarsku 1956. godine itd. … Dobrica Ćosićje rođen 1921. godine u selu Velika Drenova, bio u srednjoj Poljoprivrednoj školi, kasnije završio Višu političku školu „Đuro Đaković“. Bio je partijski komesar u resavskom odredu, ratni urednik lista Mladi borac, član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju i član AGITROP-a CK KP Srbije. Dobitnik je Oktobarske, NINove i Sedmojulske nagrade. Godine 1977. postaje član SANU, i tada je izjavio da je „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru“. Podržao je predsednika Srbije, Slobodana Miloševića, i njegov politički program 1988. godine. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje u junu 1992. godine. (Ja sam se tada baškario u izbjeglištvu u Slovačkoj) Smenjen je godinu dana kasnije.