Nastavlja se opoziciono-poziciono-europsko ko Švabo tralalakanje, još brat brata ne zna, niti ko šta hoće, ni kako bi.
U BiHu neki dan Erdohan sa domaćim baljezganima.
Narafski, na čelu sa Doditkom.
Uz najnoviji dodatak sastavu C-začina i Vegete, od malo Hrvatske, malo Srbije, ali i malo Turske.
Na sve već dobro upržene Dejtonarije.
Na ono kad ti je stvar u tuđim, u rukama Amera – Oh-aj-oooo.
Koliko god da ne pomaže ni kad je stvar u sopstvenoj toploj mokroj krpi.
Ima u tom BiHu i Hrvata i Srba i Bošnjaka, ima i nekih drugih, ali Turaka možda samo u tragovima.
Koliko god da su vaktile, za jednog nogometnog domaćeg derbija, u Fejićevoj ulici u Mostaru, vijorile zastave Turske, a mamlazi vikali ovo je Turska.
I koliko god da su Bošnjaci uglavnom islamske vjeroispovijesti, uz valjda pokojeg ateistu ili agnostika ili čega li.
Pa i što bi islama bilo mnogo manje bez Turaka, pa tako i današnjih Bošnjaka, kao što bi i Hrvata i Srba brojnost bila upitna bez Crkve u Hrvata i Srpske pravoslavne.
Elem, na sve to odmah su se uključili susjed i komšija.
Mamlaz od Milanovića, koji ili nije pročitao Dejtonator, ili glumi mahlukata, koji ne zna da nije, bar u predsjedništvu BiH riječ o predstavnicima, već članovima iz reda naroda.
A tu je i neizbiježni i još veseliji ovdašnji Mlađahni.
Bošnjaci su se odavno uhvatili na istu tzv. nacionalnu fašu, uz nemoguće uspostavljanje kontinuiteta od srednjeg vijeka, preko ZAVNOBIHa do danas.
Treba im i ovom prilikom tzv, matica.
Ostali građani mogu se jebat.
Dobro.
Onda su se sastali kuhari diletanti u čini mi se Sloveniji.
Puni sebe, a beznačajni.
Sa blanko papirom za zajebavanje sopstvenih građana i jajcima u mengelama, radi odrađivanja zadatog im od poslodavaca.
Još bih malo, ali telefon, Ona.
Taman kad sam htio reći kako se politikom ne može baviti ko nikad nije zamijesio i ispekao hljeb, a da je i dobar.
Ko biva mogu li nam spremiti rižot sa pilećim iznutricama.
Mogu.
Taman da i ja nešto kuham, a i dođe mi ko nekom ribolov.
Malo sam se lomio, rižot ili odvojeno, radi podgrijavanja, a onda rekoh pripremit ću da mogu podgrijati, neće meni niko govoriti kako se nešto kuha.
Izvadih iznutrice iz ledare, da se malo opuste, da ih i narežem dok su još tvrde.
Pa krenuh.
Maslinovo ulje, šta god pričali ovi iz struke, rendani, ne sjeckani luk, tako se bolje izgubi u svemu, a da šmek.
Ne upržavam ga.
Bacim na ulje one iznutrice, propržim, dodam luk, posolim, malo bibera radi karaktera, što bi rekao pok.
Guta Dobričanin, malo ljute, malo slatke paprike, ukuhane kavade, list lovorike, vode koliko treba, i, malo sam se lomio hoću li crno ili bijelo, obično dodajem crno u ovo, odlučih se za bijelo vino, dva deci taman i da sve zajedno krčka.
Dok srce ne omekša. Riža kočanska, okrugla, ne trpim druge, posebno one suhe dugog zrna.
Kočanska je najbolja.
Kao što je i Aleva paprika najbolja.
Uz dva dodavanja vode, sačekah, srce omekšalo koliko treba, ljuljnuh i rižu, dodajući vode koliko za postići odgovarajuću gustinu rižota.
Sklonih sve sa strane, pa cu lijepo podgrijati – dokuhati pred klopu, ko zna kad će Ona. Prije riže probah onaj saft. Uh što je dobro. A ono malošto se kuha, maloprije pomenuto – može i od govneta pita, ali ne valja jesti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
