Opet Ona

Kad se dakle Ona, koju kako to vole da kažu posebice političari revolucionari, ako me pitate evo da kažem kao glasnogovornik zovem Jednobubrežnom, vratila, nakon što smo ispratili njene koji su nas dopratili, obratih joj se sa hajde sad Jednobubrežna, jebeš bubreg čuvaj zdravlje, da krknemo po votku i spržimo koju cigaru, čisto antišokno. Pa neka priča šta ko priča, meni mi je dosta što sam evo prekriven flekicama k’o da imam sekundarnu fazu sifilisa, a i što sam krv propiš’o čekajući. Može. I onda priča o svemu glede otisaka, utisaka, bikini reza itt. Umorna još od svega reče, ja ne bih sutra izlazila, hoćeš li ti sutra do moje doktorke radi zatvaranja bolovanja. Uhvati me kao razniježenog, pa rekoh hoću. Kaže ali i do firme da im odneseš. Dobro ali ne pretjeruj, nisi nogu donirala. Tog sutra, možda i prekosutra, nije baš o glavu, otišao sam i sve što mi je rečeno obavio. Ona je sačekala nekoliko dana više od pretpostavljenog dana, k’o biva šta tu ima, uzmeš od doktorke papir, i ko uplaćuje uplati. Šiš. Na računu 00,00. Stigla kući sva nikakva i prvo što je odmah s vrata bilo je kako ću platiti kredit za stan. Ja koji pizdim samo na i njene nervoze, napomenuh joj osnovno pravilo reagiranja na situacije „šta ćemo sad“, kahvu i cigaru, pa polako. Nikad joj to nije pošlo za rukom. Daj, rekoh, na to još taze stanje, samo ti treba i neruhoza. Otići ću do tvoje doktorke da vidimo o čemu je rijeći šta je pogrešno u papirima. Koji to „fali još jedan papir“. Doktorka ne vidi razlog jer se u svom papiru pozvala na neki član odgovarajućeg zakona. Ali onda pronadje još da zaokruži negdje gdje piše nešto o donaciji organa i još nečeg. I to odnesem u firmu joj. Ona većpočela raditi, ne može na komisijski još nešto punog bolovanja, a „haračlije“ baš nešto i ne čekaju. Opet stiže kući sa vratilo traže još nešto. Šta sad. Od Turaka srpsku otpusnu listu. Zajebavaš. Ma pošalji ih u tri pičke materine, snaći ćemo se nekako, rekoh dok gutam u sebi i dva računa za telefon. Što je moj problem, nisam je morao zvati, ali jesam i radi nje i radi sebe. Malo sam kao brinuo. Ona ljuta, nazove kolegu i prijatelje novinara, pa opet popunjavanje novinskog prostora i onog kod elektronaca. Do jutrošnjeg, petak, 21.11. Pinka. U koji se telefonski uključila i gospođa koja je glasnogovorkinja, umal ne rekoh govornica nadležnog zavoda. Pristojno pripremljena, k’o da se zove Zoran Babić. Navijena ništa ne čuje i nikog osim sebe. K’o biva svi u Zavodu su oduševljeni, ali…, pa bi ostavila telefon i dojurila do Zavoda, blizu je Pinka pa da Jednobubrežna svrati, a onda, kao da joj profesionalas Selakovićsjedi za vratom oplete po Agenciju u kojoj Jednobubrežna radi. K’o biva oni nisu sve dostavili, a i što su dostavili tek su prije dva dana dostavili. Srećom ne znade za mene, kako je krenula ispalo bi da ću ja tek sutra kod doktorke po odgovarajući papir. A Jednobubrežna otišla na Jutarnji Pink prostorno, ne radi sebe većprincipa radi. Da ne puni meni glavu šta je sa trudnicama, djecom, starijim ljudima, retroaktivnim preživljavanjem itt. Bi mi žao što ja nisam na njenom mjestu. „U Mostaru je psovka na cijeni“.