Optimizam

Za života im, osim tu i tamo, obavezno sam ih zvao na ovaj dan. Iznimno, prije kahvice, a nakon nesto u želudac da se ne iznenadi, sipnuo sam rakijicu, dva puta po gutljajčić na tepih, pa dobar gutljaj, eksirano prema svojim unutarnjim organima kakvog takvog reda i mira, za pokoj im duši. Pomislih da će mi tako proći vascijeli bogovetni dan. Ali teško neko vrijeme, nagla promjena, još teža vremena bez promjena, pa kad hoće hoće, kao kad se ranom zorom nauši neka pjesma koje se ne može kutarisati vazdan, naleti mi čudan val optimizma. Reklo bi se ničim izazvano. A nije. Neki poznat glas, sa sprave koja prima i plasira javnosti jer mora da zna, programe elektronskih medija, Ona u žurbi zaboravila isključiti, vrati me u tri, ili četiri protekla dana. Tijekom kojih se borilo i izborilo za regulativu koja u skoroj budućnosti, zavisno o dobnosti građanina, osigurava i svjetlo i blagostanje. Nešto kao „svakog dana, u svakom pogledu sve više“ Napredujemo. Posebice glede vokabularne taktike nekada samo radikala, danas apsolutno većinski oslobođenih i slobodnih. Koji hametice napredno nagrizaju tijelo ostataka opstruktivne i destruktivne opozicije. Na dobrom putu.

Ne bih ja to sve skont'o, da nisam i vidio i čuo Zorana Živkovića, koji hajdemo kazati pristojnom i uglađenom naprednom apsolutu uglednog doma i šire, vikom lijepi na čelo etiketu sa natpisom „STOKO JEDNA“. A nešto kasnije, na društvenim mrežama, pučanstvu podastire anketu o boljem tekstu na rečenoj etiketi. Biće samo dan kasnije, gledam i čujem Šutanovca, koji predsjedavajućem skupom uglednika jer su u uglednom domu, neposredno, brk a brk, zveka na čelo nešto kao, ako me sluh nije prevario, „ĐUBRE JEDNO“. Malo malo nakon što je doktor ministar policijski, situaciono se tako složilo, opetovano smirivao predsjedavajućeg, govoreći mu blago i s ljubavlju „dobro smo prošli, mogli su nas nazvati stokom“. Iz čega sam zaključio da je napredak baš uzeo maha, jer drugog razloga da Živkovića stavlja u treće lice množine i uprkos svemu izražava mu duboko štovanje ne ima. Dobro, ne mogu reći, nisam deputat, nisu mi posebno simpatični ni Živković, ni Šutanovac, ni ini trenutačni opozicionari, ali ni ja nisam sviknut na neizdrživu navalu pristojnosti i uglađenosti. Da naglasim, srećom nisam deputat. Da jesam, da sam se zatekao u uglednom domu kad i pomenuta dvojica i ini nenapredni, bojim se da bi se i zidine uglednog doma, koje ga prije svega čine takvim, neugledno raspale. Jer bih na navedene osobine uznapredovalih Babića, Martinovića, Gojkovićki, sve do još na pelene mirisnog, zato perspektivnog doktora ministra, najbolji nisu bili nazočni, ziher viknuo ma nosite se u tri lijepe pičke materine. Bolji razlog za optimizam, da ga jebeš, ne vidim.