PODRŠKA

 Kulminiralo je u ovu taman iza nas srijedu. Svi simptomi kao oni koje sam imao prije desetak godina. Teške depresije. I još gore, uz živoga mi klaka napade suicidalnosti, jače. Poznato mi pa rekoh nije ti ništa, kriza proći će. Pomozi si sam pa će ti i Svevišnji pomoći – šesticu bromozepama i duplu votku sa tri kocke leda i limunom. Negdje oko deset uveče ništa, još gore. Kaže Ona hoćeš li da odemo do psihijatrije. Ne znam. Onda kaže hajde bar da ih nazovemo. Hajde. Pogledamo po kući, samo Politika od četvrtog u ovom mjesecu. Nađemo broj „Teleapel Instituta za psihijatriju, rade dvadesetčetiri sata – 268 50 50“. Kaže hoćeš li da ja nazovem. Neka ja ću, možda je bolje odmah bez posrednika. Ukucam broj, zvoni, zvoni, zvoni, zvoni u tri pičke materine i na kraju dobijem signal za faks. Hajde još jednom. Dobro, hajde. Opet zvoni, zvoni, zvoni… I opet signal za faks. Već pizdim, još veća prpa. Kaže, Ona naravno, čekaj da pogledam ima li još neki broj. Evo ima „Telefonsko savjetovalište za suicidalnu krizu, besplatni pozivi od 18 do 8, svakodnevno, za one koji se osećaju očajno, beznadežno i pomišljaju da oduzmu sopstveni život – 0800 201 200. Ukucam i taj broj, zvoni, javlja mi se aparat i sa njega ženski glas. U panici ne čujem šta kaže ko mi se javlja, računam to savjetovalište, ali čujem šta kaže dalje – ukoliko ste zainteresovani da postanete naš korisnik pritisnite taster jedan, za podršku pritisnite taster dva. Popizdim, prekinem, krenem psovati i galamiti, šta da postanem korisnik, čega korisnik, šta za podršku. Ona kao da me malo smiri. Ja i dalje svoje, šta se trebam prvo učlaniti u udruženje samoubica, pa da mi daju podršku, šta li. Da kažem evo baš hoću da si prerežem žile na rukama, a oni da nemojte sami, poslaćemo vam podršku, imate li čime da sjećete, nož, žilet, staklo, da naši ljudi ponesu jer mora miti sterilno… Ili gdje se nalazite, na mostu, sačekajte, neko će već doći da vam pomogne, da vas gurne ako ste neodlučni… Dok pizdim, panično prebirem po ladicama, Ona pita šta tražim, šta tražim, ksanaks, koji će ti sad još ksanaks, popio si jutros zoloft, smiri se, opet će te srčka drmnut. Neka drmne, ko joj jebe mater…

I u tom bijesu i galami, sjednem, pribalambam cigarčinu, sipnem još malo one votke, kontra sopstvenih ubjeđenja da je najbolji antidepresiv jedno dobro fuj žuto sa tri kocke leda i kao malo se smirim. Na šta će Ona, hajde sad polako, nije ti ništa, vrijeme, nazovi još jednom, ali smireno, to savjetovalište. Dobro. Ukucam broj, opet mi se javi onaj ženski glas koji kaže – dobili ste broj pošte neta… Stani, ali ovdje piše… Ma mrš u pičku materinu. Popusti me.