Poklon priče uz šutnju

„Zanima me samo besmislica, samo ono što nema praktično nikakvog smisla. Zanima me isključivo ružna strana života. Herojstvo, patos, neustrašivost, čojstvo, higijena,moral, patetika i hazard – mrski su mi i kao riječi i kao osjećanja.“ (Harmsov dnevnik iz 1937. godine)

Jednom se Orlov prejeo pirea od graška i umro. A Kirilov je saznao za to i takođe umro. A Spiridonov je umro sam od sebe. A Spiridonovljeva žena je pala s kredenca, pa i ona umrla. A Spiridonovljeva djeca podavila su se u vještačkom jezeru. A baba Spiridonova se propila i završila na ulici. A Mihajlov je prestao da se češlja i dobio šugu. Kruglov je nacrtao damu s bičem i poludio. A Perehrestov je telegrafski dobio četiri stotine rubalja i toliko se uzoholio da su ga najurili iz službe. Sve dobri ljudi, a neda im se da puste korijena. (SLUČAJEVI)

Jedna starica se uslijed svoje pretjerane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razmrskala se. Kroz prozor se nagnula druga starica da bi vidjela onu koja se razmrskala, ali je uslijed svoje pretjerane radoznalosti takođe ispala kroz prozor, strmoglavila se i razmrskala. Zatim je kroz prozor ispala treća starica, zatim četvrta, zatim peta. Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam, pa sam pošao na Maljcevsku pijacu gdje su, kažu, jednom slijepcu poklonili pleteni šal. (STARICE KOJE ISPADAJU)

Bio jedan riđi čovjek koji nije imao oči i uši. Nije imao ni kosu, tako da su ga uslovno nazvali riđim. On nije mogao ni da govori jer nije imao usta. Nos takođe nije imao. Šta više, nije imao ni ruke ni noge. Nije imao ni stomak, nije imao ni leđa. Nije imao ni kičme, nije imao nijedan unutrašnji organ. Nije imao ništa! Tako da nije jasno o kome je riječ. Bolje onda da o njemu više i ne govorimo. (PLAVA SVESKA BR. 10)

Tako jednom pošao neki čovjek na posao, pa usput sreo drugog čovjeka koji se, pošto je kupio veknu poljskog hljeba, vraćao svojoj kući.

To bi, u stvari, bilo sve. (SUSRET)

Anton Mihajlovič pljunu, reče „eh“, opet pjlunu, opet reče „eh“, opet pljunu, opet reče „eh“ i ode. I neka ide s milim bogom. Bolje da vam pričam o Ilji Pavloviču.

Ilja Pavlovič je rođen 1893. u Konstantinopolju. Još kao dječaka poslali su ga u Peterburg, gdje je svršio njemačku školu u Kiročnoj ulici. Zatim je radio u nekoj radnji, zatim je još petljao, a kad je izbila revolucija – emigrirao. E pa nek ide s milim bogom. Bolje da vam pričam o Ani Ignjatjevnoj.

Nije, međutim, nimalo lako pričati o Ani Ignjatjevnoj. Prije svega, ja o njoj gotovo ništa ne znam, a drugo, upravo sam pao sa stolice i zaboravio šta sam htio da ispričam. Bolje onda da vam pričam o sebi. Ja sam visok, prilično inteligentan, odijevam se elegantno i sa puno ukusa, ne pijem, ne odlazim na konjske trke, ali žene me privlače. Ne izbjegavaju ni one mene. Naprotiv, vole da se zabavljaju sa mnom. Serafima Ismajlovna me je u više navrata pozvala svojoj kući, a Zinaida Jakovljeva je, takođe, govorila da joj je uvijek drago kad me vidi. Ali, eto, s Marinom Petrovnom dogodio mi se jedan zabavan slučaj o kome i želim da vam pričam. Slučaj sasvim običan, ali ipak zabavan jer je Marina Petrovna zahvaljujući meni potpuno oćelavila, kao dlan. To se ovako dogodilo: došao ja jednom kod Marine Petrovne, a ona: tras! – i oćelavi. To bi bilo sve. (SIMFONIJA BR. 2)